„Knezu Mihailu nismo posvetili dovoljno pažnje“: Miodrag Ilić, pisac i reditelj komada „Knjaz“, uoči premijere u Operi i teatru Madlenianum

Ja sam opsednut i provociran ličnošću kneza Mihaila godinama i to je kontinuitet mog velikog interesovanja za srpski 19. vek i za Obrenoviće. Već sam objavio dramu „Vuk i Miloš“ i prilično sam ušao u taj svet, sferu i probleme – kaže u razgovoru za Danas Miodrag Mija Ilić, dramski pisac, reditelj, publicista, novinar, prevodilac i pedagog, pred večerašnju premijeru drame „Knjaz“ na Maloj sceni Opere i teatra Madlenianum.

Osim što je autor teksta, Miodrag Ilić je u ovoj predstavi odgovoran i za režiju i izbor muzike, zbog čega odmah skreće pažnju da nije reč o klasičnom nego o koncertnom izvođenju komada.

– To je svojevrsni eksperiment, međukorak između javnog čitanja komada i potpuno urađene predstave. Glumci će biti kostimirani, imaćemo projekcije, muziku, mali improvizovani mizanscen. Glumci kao muzičari u orkestru drže i čitaju tekst i, naravno, naglašavaju glumu. To neće biti potpuno urađeni karakteri kao kad se predstava radi, ali biće pokazana emotivna stanja, njihovi konfliktni odnosi. Nije to ništa originalno. Koncertna izvođenja postoje u svetu, ali kod nas nisu u pozorišnoj praksi. Koliko ja znam, ovo je prvo i jedino do sada.

Pošto ste u trostrukoj autorskoj ulozi, da li je sva odgovornost na Vama i glumcima?

– Ja tu odgovornost podnosim sa velikim zadovoljstvom, da ne kažem strašću, jer imam odličnu ekipu glumaca, visoko profesionalnih sa velikim iskustvom. Od njih će, naravno, sve zavisti. Oni su vrlo disciplinovani, slušaju me, dogovaramo se kreativno, prihvatam njihove predloge. Imamo odličan odnos. Jeste, sigurno je da je autor, pre svega teksta, odgovoran, ali i realizacija teksta.

Prošle godine knez Mihailo je bio domaća istorijska ličnost broj jedan – dobio je knjigu i film o poslednjim danima svog života. Da li je to što je rađeno tada uticalo na Vašu predstavu?

– Na moj komad, koji je već bio napisan, ništa nije moglo da utiče. Drugo, ja ne mislim da smo posvetili dovoljno pažnje knezu Mihailu. Ono što je za mene iznenađujuće i zabrinjavajuće jeste da je Narodno pozorište u Beogradu, koje je takoreći izgradio knez Mihailo, njegov spomenik je, zaboga, pred tom kućom, bilo potpuno nezainteresovano za komad. A takvu istu nezainteresovanost pokazao je i Teatar „Joakim Vujić“ u Kragujevcu, gde je knez rođen pre dvesta godina. To jeste njihov izbor i odgovornost, ali sam vrlo zbunjen. Zahvaljujući Madleni Cepter i njenom senzibilitetu za vreme, publiku, temu, „Knjaz“ se postavlja i hvala Bogu da ćemo se i teatarski odužiti čoveku koji je utemeljitelj srpskog teatra.

Kojim se delom ili aspektom kneževog života bavi Vaš „Knjaz“?

– Ovo ne treba smatrati biografskim komadom, niti je to obrazovni program u kome pravim lekciju o knezu Mihailu. Daleko od toga. Mene je on zainteresovao kao prometejska ličnost, kao čovek koji se svim srcem i dušom založio za tu zaostalu užasnu zemlju u koju je došao, u kojoj je 95 posto stanovništva bilo nepismeno, gde mu se cela skupština potpisivala palcem. Kad je tu doveo svoju kneginju Juliju, ona nije znala šta je snašlo. Ona je izgubila sve, osim nekoliko knjiga i svog klavira. Nije znala gde da se okrene. Ja imam dve osnovne linije radnje. Knez Mihailo kao državnik, političar, diplomata sa svim peripetijama u koje ulazi. Neverovatno je koliko je slično stanje današnje i njegove Srbije. Velike sile ga pritiskaju i primoravaju na odluke koje ne želi, jer se borio za balkanski savez, oslobođenje od Turaka. On stvara novu državu i čitav niz novih institucija koje i dan-danas postoje – od vojske Srbije, narodnog teatra, Narodne biblioteke, Narodnog muzeja… Sve je to utemeljio veliki knez Mihailo. Druga linija je njegova privatna nesreća. To lep, šarmantan čovek, poeta – u Evropi su ga zvali „balkanski Hamlet“ jer je pisao pesme i bio veliki mecena umetnika, koji je u životu imao tri ljubavi i sve su bile nesrećne. Prva, Šarlota Lihtenštajn ga je volela i on nju voleo još dok je bio u egzilu u Beču. Njen otac je odbio da mu je da za suprugu, smatrajući da on kao potomak svinjarskih trgovaca nije u nivou linije porodice Lihtenštajn. Druga njegova ljubav, kojom se oženio, kneginja Julija, sve vreme imala je tajnog ljubavnika. On to otkriva na kraju i tu dolazi do dramatičnog razlaza. Ja imam čitavu tu njihovu priču i taj odnos posmatram na izvestan „ibzenovski“ način. Onda dolazi njegova treća ljubav, sestričina Katarina Konstantinović, očigledan incest koji se završava tragično – atentatom u Košutnjaku, gde ona biva ranjena, a on ubijen. Međutim, vrlo zanimljivo da se ona samo tri meseca posle kneževog ubistva udala za Milivoja Blaznavca.

U filmu o knezu Mihailu instistira se na istorijskoj „intrizi“ da je Blaznavac bio ne samo ljubavni takmac knezu Mihailu kod Katarine Konstantinović, već i vanbračni sin kneza Miloša Obrenovića. Postoji li to i u Vašem komadu?

– To je jedna nedokazana hipoteza, a na tome film mnogo insistira. Ne znamo da li je Blaznavac potomak kneza Miloša. Postoji jedan stepen verovatnoće, ali to nigde nije u istoriji tako decidno rečeno. Ja to ne znam, Blaznavca nema u ovoj priči.

Da li kneza Mihaila prati paradoks da je upamćen kao reformator i prosvetitelj, a da su ga savremenici napadali zbog autoritarnog vladanja kome je Jovan Jovanović Zmaj posvetio satiričnu pesmu „Jututunska narodna himna“?

– Kneza Mihaila ne treba posmatrati iz današnjeg ugla, sa razine današnjeg shvatanja politike, demokratije, parlamentarizma… Moramo se vratiti u njegovo vreme široko rasprostranjene autokratije. Sve su države imale onda svoje autokrate. To je vreme apsolutizma svuda u Evropi, pa i kod nas. On dolazi sa tom tendencijom u okolnostima posvađane Srbije, pune krvi na sve strane, svađa… Liberali su odmah skočili na njegove reformatorske ideje, a glupi konzervativci su bili protiv. Knez je imao veliku bitku sa okolinom da im dokaže da bez knjige, učenosti, pismenosti, znanja, nauke nema napretka. To je bila njegova osnovna misao. Drugo, smatrao je da mora imati jaku vojsku, da mora osloboditi zemlju i da Srbija mora biti Pijemont – centar na Balkanu svih oslobađanja balkanskih zemalja. To je njega nosilo. Naravno da u takvim uslovima kad ima nepismen parlament, nepismen narod, kad je on najprosvećenija ličnost da mora sve da drži u svojim rukama. Ja imam njegovu prestolnu besedu u komadu kad govori: „Ova šaka pripada Srbiji, jeste, ja držim sve u ruci, ali zbog vas, jer kako bismo drugčije.“ I stvarno, kako bi drukčije?

Da li je kneza ubila njegova politika ili konfuzni ljubavni život?

– Ljubavni život nije, ali ima više teza šta se zapravo dogodilo. Istorija je došla do toga da je to ipak bio deo zavere koji je dobrim delom iniciran spolja i to od porodice Karađorđević koja je, kažu, kupila čak i pištolje kojim je on ubijen. To je bila osveta za svrgnutog kneza Aleksandra Karađorđevića, a možda i tendencija da se on vrati na presto jer je imao veliki broj pristalica. Čitava ta elita koja je bila kod njega samo je prešla kod kneza Mihaila. On ih je prihvatio i od svojih para dao im neisplaćene plate, penzije, sve… Hteo je da izmiri narod, a njegova osnovna misao bila je: „Moramo se pomiriti da bismo mogli da se borimo i oslobađamo.“ E sad, neposredan povod za ubistvo je krimogeni slučaj. U zatvoru je bio jedan od tri brata Radovanovića, koji je kao falsifikator bio osuđen na robiju. Dva brata – jedan trgovac, drugi advokat – insistiraju da bude pomilovan. Knez je legalista, on hoće Ustav, zakone, kaže da ne može jednog očiglednog kriminalca da oslobađa. Dolazi u lični konflikt sa Radovanovićima. Naravno da Anastas Jovanović, kneževa desna ruka i dvoroupravitelj, to otkriva, zna i upozorava kneza, ali on kaže: „Ne bojim se nikoga, Srbi me vole. Neću zaštitu, idem slobodno u Košutnjak.“ Tako je platio glavom.

Autorski i glumački tim

Miodrag Ilić kaže da za „šezdeset godina u pozorištu, tokom kojih je vodio dva teatra – Narodno pozorište u Beogradu i BDP, nije doživeo takvo interesovanje za premijeru kakva vlada za ‘Knjaza’“.

To je njegov 34. komad, koji se našao u izboru od sedam drama o knezu Mihailu u knjizi “Knez Mihailo – Balkanski Hamlet”, koju je u Zepterovom izdanju priredio Radomir Putnik.

Osim Miodraga Ilića u umetnički timu predstave “Knjaz” su: scenografi i kostimograf Milica Bajić Đurov, za video zadužen je Zvonko Jelušić, dizajneri zvuka i svetla su Dušan Arsikin i Srđan Jovanović.

U glumačkoj podeli su: Nebojša Milovanović (Knez Mihailo), Milica Janketić (Knjeginja Julija), Branko Jerinić (Miloš Obrenović), Bojan Žirović (Anastas Jovanović), Milan Caci Mihailović (lekar Karl Pacek), Katarina Žutić (Anka Konstantinović), Jelica Sretenović (Tomanija Obrenović) i Ksenija Repić (Katarina Konstantinović).

Vladarska superiornost

Kako ste „odabrali“ kneza Mihaila?

– Glumca za glavnu ulogu kneza Mihaila odabrao tako što sam tog čoveka, dok nisam lično poznavao Nebojšu Milovanovića, gledao na TV u nekim serijama, a onda kao voditelja jednog koncerta pre mesec, mesec i po u Centru „Sava“. Video sam čoveka gospodstvenog izgleda koji fizički liči na kneza, odlično govori, ima odlučnu jezičku artikulaciju. Dok sam ga gledao, rekao sam: „Pa ovo je moj knez“ i zaista sam pogodio, što se na probama pokazalo. On u sebi nosi, da kažem pod znacima navoda, vladarsku superiornost.

Balkanski Hamlet

Koliko su nam danas važne drame koji se bave istorijskim ličnostima i vladarima kakav je knez Mihailo?

– On je primer čoveka koji se bori s vetrovima, olujama, nepogodama, nesrećama. Jedna visokomoralna uspravna ličnost. Nisu ga džabe zvali „balkanski Hamlet“. Njegovo osnovno hamletovsko „bili il’ ne biti“ to je da li živeti po svaku cenu ili ustati, boriti se, makar poginuti. On se nije mirio sa okolinom, bio je veliki borac, trudio se da podigne tu Srbiju koliko je mogao – da otvara škole, bavi se institucijama kulture – pozorištem i čime sve ne.