Knjiga kao značajan doprinos u borbi protiv sveopšteg zaborava

Književno veče je održano sinoć u Prostoru “Miljenko Dereta”.

Autor je kazao da je knjigu pisao dve i po godine, i da su se u romanu našli, pored generala Grahovca, njegova porodica i njegva majka.

– Majka je moju sestru, brata i mene učila da se ne sme lagati, da se mora govoriti istina, da se sa drugima mora podeliti ono što imaš. Da se mora biti na strani dobra, kazao je Radovanović.

General Grahovac je buduće čitaoce ovog dela posavetovao rečima: Kada budete čitali knjigu molim vas, nemojte da vas pobede emocije, pokušajte da budete analitični. Vi ste časni ljudi, niste ničim učestvovali u ovome o čemu knjiga govori. Sugerišem da za čitanje ove knjige treba imati dosta snage. Čitajte je analitično da biste sačuvali snagu i bili trezveni posle čitanja, zbog potrebe za katarzom. Katarzu ne treba očekivati od ljudi koji su pravili zločine, već je treba očekivat od nas koji smo postali žrtve tih zločinaca.

Ivana Lalić Majdak novinarka, kazala je da je ova knjiga važna jer se u Srbiji nikada nije dovoljno govorilo o zločinima, posebno onim počinjenim na Kosovu, nad albanskim civilima.

– Nadam se da će činjenice koje je Rade izneo u ovoj knjizi barem malo pokušati da otklone ravnodušnost i nezainteresovanost koja u Srbiji vlada kada su u pitanju albanske žrtve. Takav je odnos i političkih elita i medija i građana. Kada posmatramo celokupan prostor bivše Jugoslavije i tretman žrtvi u medijskom smislu, stiče se utisak da su albanske žrtve na samom dnu lestvice – istakla je ona i dodala da je Srbija zemlja u kojoj se na žalost iskopavaju masovne grobnice, ali o tome se ne izveštava na televiziji kao što je RTS, koja ima najveći uticaj na mišljenje ljudi.

U tom smislu, Lalić ovu knjigu vidi kao jedan značajan doprinos u borbi protiv sveopšteg zaborava.

Dejan Atanacković, pisac i umetnik konstatovao je da je podnaslov romana nešto zaista bitno jer tu postoje dve dileme koje se mogu pojaviti u tumačenju onoga što knjiga, i stvarnost koju ona opisuje nose – činjenica da nešto može da se ne zna i činjenica da se nešto ne želi znati.

– Postoje dva različita stava, prvi: da se nešto ne zna, što predstavlja jedan konformistički stav, koji je uobičajen u društvu u kome živimo, u okolnostima koje se bave negiranjem stvarnosti. Ali činjenica da postoji želja da se konkretno ne zna je nešto što predstavlja strategiju, jedan isplaniran odnos prema stvarnosti. On u velikoj meri dolazi od onoga ko odlučuje da ne zna da je to u velikoj meri i proizvod jednog društvenog plana. Važna stvarnosna činjenica koja umnogome danas uobličava naše živote, jeste upravo to sa čime ne želimo da se suočimo i što ne želimo da znamo , zapazio je Atanacković.

Dragan Popović, direktor Centra za praktičnu politiku primetio je da je “Rade majstor pisane reči”.
NJegov utisak je da autor pošteno piše o svom odnosu prema jako važnim temamama.

– Nervirao sam se dok sam čitao knjigu, jer malo, malo pa dođem do dela gde pomislim uh, ovo je opasno, ili hrabro ..Posle se zamislim do čega smo mi doveli ovo društvo kada jedan pošten pristup temi, koji nema ničeg pokvarenog, niti skrivenih namera, predstavlja hrabrost. Knjiga pokazuje u kakvom društvu živimo i do čega smo svi zajedno, bilo delovanjem ili nedelovanjem doveli društvo, istako je Popović.

Dušan Petričić, karikaturista, čija se karikatura nalazi na koricama knjige, kazao je da je ovo delo veoma značajno jer događaji kojima se bavi nikada ne smeju da budu zaboravljeni.

On je povodom reči “smeh” u naslovu dela ispričao vic, koji govori o čoveku koji je proboden kopljem. Čovek je otišao kod lekara, a doktor je upitao, da li ga boli. Čovek je odgovorio – samo kad se smejem.