Knjiga „Nebo nad Beogradom“ Žanete Đukić Perišić, je priča o Andriću i gradu

– Reći za nekog da je svoj jedan i jedini radni vek posvetio izučavanju dela i života jednog pisca u prvi mah deluje nesvakidašnje, pa donekle i prenaglašeno. Ali, kada je reč o profesionalnim, podjednako estetskim i širim idejnim preokupacijama beogradske književne istoričarke Žanete Đukić Perišić, takva konstatacija deluje sasvim umesno. Ivo Andrić je, svojim opusom, ali ne u manjoj meri i svojom stvaralačkom, do izvesne mere enigmatičnom biografijom, za Žanetu Perišić trajno otvorena knjiga koja se ne može dočitati i koju treba neprestano, uvek iznova tumačiti. – istakao je kritičar Mihajlo Pantić na prvoj promociji novog poduhvata ove autorke, knjige „Nebo nad Beogradom: Andrić i prestonica“.

Knjigu je sredinom juna objavila izdavačka kuća „Vukotić Media“, a njeno prvo predstavljanje javnosti pre nekoliko večeri, bio je svojevrsni književni i kulturni događaj – u sali Kolarčeve zadužbine nije više bilo mesta čak ni za stajanje, a među mnogobrojnim poštovaocima Andrića i višedecenijskog rada Žanete Perišić bile su brojne ličnosti našeg javnog života.

– Da je tokom četiri ratne godine Andrić napisao samo tri velika romana – „Travničku honiku“ (1943.), „Na Drini ćuprija“ (od juna 1942. do decembra 1943.), „Gospođicu“ (od decembra 1943. do oktobra 1944.), zadužio bi Beograd do većnosti. Uz ratne priče, zapise, dnevnike, znakove pored puta – ne samo da je dotakao nebo iznad Beograda, nego ga je prosvetleo, osunčao, učinio opojnim i zaviodljivim. Naravno, ne bi uspeo da mu grad sa Savom i Dunavom nije otvorio svoje toplo srce, raširene ruke dobrodošlice i obmotao ga ljubavlju i velikim uvažavanjem – rekao je Manojlo Manjo Vukotić.

– Tom nekada „siromašnom bosanskom beskolenoviću“, kako je govorio pesnik Antun Gustav Matoš, „bez ikakvih veza i poznanstava, ali sa znanjem, upornošću i rešenošću da iskoristi sve prednosti obećane zemlje“ – Beograd je razgrnuoo sav svoj prostor u kome je mogao da razbokori svoju izuzetnu stvaralačku snagu, maštu, mudrost, znanje. Ukrao sam ovde neku polurečenicu od autorke Žanete Đukić Perišić, drage i dugogodišnje prijateljice, koja mi je podarila ovaj izvanredni rukopis i njime učinila čast mojoj izadvačkoj kući. Ona mi je, već poodavno, 2015. godine, donela u naručje „Višegradske staze“, pa nije bilo nepoznanica u saradnji. Tako nas Andrićeva svetlost stalno, neprestano greje. Ali, idući Andrićevim stazama i bogazama, prateći ga u stopu, i u miru i u nespokoju – naveo je Vukotić.

Žaneta, na primer, kako je istakao, u ovoj knjizi efektno pisanoj, navešće i detalj kada Andriću nije bilo toplo u zbijenom, staromodno nameštenom stanu u Prizrenskoj ulici 9, i kada on lopatom ubacivao ugalj – ako ga je bilo – u malenu, okruglu, gvozdenu peć, koja je gorela tek „koliko stud da odamre“. I u toj hladnoj sobi spavao na uskom, metalnom, gotovo vojničkom krevetu.

– Desetina sličnih literarnih i istražvačkih medaljona utisnula je u ovo štivo pedantna, vredna, uporna, ambiciozna Žanet Đukić Perišić. Ona nas strpljivio , ali bez zastoja, provodi sa Andrićem kroz beogradske parkove i salone, igrališta, izvodi na skupove i rasprave…Nadasve, kroz bombardovani Beograd, kroz grad kome je istorija dodelila neobičnu sudbinu ili sudbina neobičnu istoriju. Tako, zavedeni, gotovo omađijani i Andrićem i životom Beograda, plovimo jednom valovitom, širokom rekom, prepunom uzbuđenja, iskrenosti, istine, tuge, radosti, ljubavi i smrti.

Stvaralačka snaga, istakao je Vukotić, izlivena u beogradskoj ratnoj laboratotriji, vinula je Andrića u najveće visine, – do Nobelove nagrade za književnost 1961. godine. Ali, hajde da vas na trenutak odvojim od Žanet: u svečanim danima, posle Nobela, u stanu na vencu koji danas nosi njegovo ime, bio sam kao mladi reporter „Studenta“, u studentskoj delegaciji koja mu je čestitala i uspeo da promucam dva pitanja. Na slici biste me i danas prepoznali – duhovito se podsetio Vukotić.

U ovim stalnim izdavačkim izmaglicama i nedoumicama, kako je istakao, Andrić i njegovo delo su epicentar izdavačkih programa „Vukotić Medie“.

– Ovo je šesta knjiga Andrićevih rukopisa ili rukopisa o Andriću: Luksuzno opremljeni „Ex ponto“ Stojkova, „Višegradske staze“ , „Njegoševa svetlost“ – gde je prvi put skupljeno deset Andrićevih tekstova o geniju ispod Lovćena, „Andrić 1918“, „Šetnja sa Andrićem“, i evo, „Nebo nad Beogradom“. Mala biblioteka – rekao je Manjo Vukotić.

Sa puno oduševljenja i duhovitih komentara o novom, uzbudljivom delu Žanete Perišić posvećeno Andriću govorio je i kritičar Petar Peca Popović.

– Imam čast da se zahvalim Žaneti i „Vukotić Medii“ što su ovom knjigom, zapravo, započeli važno prisećanje i označavanje jednog velikog jubileja – 9. oktobra se navršava sto trideset godina kako je rođen Ivo Andrić. Pre deset godina Žaneta je objavila knjigu, odnosno svoj doktorski rad, „Pisac i priča“, slaveći taj veliki dan. Sada, što se poklapa sa jubilejom, novu, izuzetnu knjigu „Nebo nad Beogradom: Andrić i prestonica“. Žaneta apsolutno zna svaku rečenicu koju je Andrić napisao, a ima raznih ljudi koji ceo život posvete nekoj ideji. Ali, kad znate koliko ima ljudi u našoj sredini i u svetu, koji su se bavili delom Ive Andrića, i kad znate da poznajete nekog ko zna svaku njegovu reč koju je napisao i svaku činjenicu vezanu za njegov život, onda morate da joj se poklonite. Knjiga „Nebo nad Beogradom“ je izuzetno važna i dragocena, pogotovo za ovaj i ovakav Beograd – rekao je Popović.

Mi pripadamo narodu, kako je istakao, koji se bavi svojom istorijom, a sve olako zaboravljamo.

– Zaboravljamo velikane koji su nam mnogo više značili nego što smo toga svakog trenutka i svesni. Kad govorimo o Andriću i Beogradu, moram da vam pročitam jedan citat koji nije nastao u Beogradu. „Beogradska, a samim tim i srpska kultura, od svih ostalih nacionalnih kultura u dve Jugoslavije, umela je da bude najviše integrativna i afirmativna. Njoj Andrić nesumnjivo pripada po mnogim elementima dela i života, i ona mu je to najobilatije uzvraćala“.

Andrić je za Beograd, kako je istakao Popović, bio vezan od septembra 1919. do marta 1975, što znači pedeset šest godina, sa raznim putovanjima i dolascima.

– Mi znamo gde je rođen, kad je objavio prvu knjigu, kad je doktorirao, kad je dobio Nobelovu nagradu… Ostalo ne znamo, a sve ostalo iz njegovog života vezano je za Beograd. Sve po čemu ga pamtimo i zbog čega ga volimo napisao je ovde. Ko pročita Žanetinu knjigu „Nebo nad Beogradom“ zaista će moći da oseti šta je Andriću bio Beograd, šta je Beogradu bio Andrić, i znaće mnogo više nego što pretpostavlja da zna, jer Žaneta otkriva nekoliko dragocenih podataka i nepoznatih dokumenata koji se vezuju za Andrića – rekao je Popović, dodajući da on želi da govori o nekim fusnotama.

– Meni je bilo zanimljivo da je Andrić u Beogradu četrdeset godina bio podstanar, a naročito zanimljivo da su sve bile stanodavke gde je iznajmljivao stanove. Tek je 1958. dobio stan koji je danas muzej. To je jedan detalj koji mi je zapao u oko. Ono što mislim da je važno – taj period, neposredno posle rata, razni ljudi su doživeli na razne načine. Ivo Andrić je 1946. godine držao jedno predavanje u Diplomatskoj akademiji, u bivšem internatu kralja Aleksandra na Topčiderskoj zvezdi, a budućim diplomatama je govorio o koncesijama. Znači, da bi ostao svoj, on je promenio koncesije sa tom novonastalom vlašću. Jer su svakoj vlasti, da se ne lažemo, potrebni i iz bivše vlasti oni najbolji. Ivo Andrić je, dakle, pristao, neko to nije razumeo, neko nije voleo, ne zaboravimo da je zbog toga dobijao razne epitete u našem gradu, zbog čega treba malo da se stidimo.

Popović je podsetio na još jedan detalj.

– Ja kao „zvezdaš“ imam pravo da kažem da je Ivo Andrić bio naš. Navijao je za „Zvezdu“, ali kada je 1961. za najboljeg sportistu Beograda proglašen Milutun Šoškić, legendarni golman „Partizana“, nažalost, već tri nedelje pokojni, Andrić ga je primio i oni su razgovarali o fudbalu. Ali, Andrića nije zanimao fudbal nego smisao igre, i kako Šoškić može da ostane skoncentrisan na utakmicama u onoj buci i galami. Njega je to zanimalo. Ivo Andrić je najbolje od svih nas znao kako je biti usamljen u gužvi, jer njegova umetnost, ono zbog čega ga volimo je upravo to – kako biti samotnjak u gužvi i čuvati svoj svet. On se tako branio, a sve što nam je rekao, Andrić nam je napisao. Ima jedna rečenica u ovoj knjizi: „Nad Beogradom, sunce sja kao da nikada neće zaći. Ali kad stane da zalazi u ove jesenje dane, gasi se kao žeravica u vodi“. Smisao ove knjige nalazi se na kraju tog citata, ali on ne postoji u knjizi. A glasi ovako: „Beograd pali ujesen svoje svetlosti do u beskraj, i izgleda kao igračka za divove“. Andrić je bio jedan od tih divova na koje smo ponosni, i zato čestitam Žaneti Perišić i Manju Vukotiću ona ovoj knjizi – rekao je Popović.

Kako je istakla autorka, knjigu o Ivi Andriću i Beogradu odavno je želela da napiše.

– Znala sam da je Beograd za Andrića bio važna uporišna tačka, da je u najvećoj meri uticao na njegov i lični i profesionalni život, a potom i na njegovo stvaralaštvo. Bio je to odnos uzajamne ljubavi i podrške, ljubavi na prvi pogled, od samog Andrićevog dolaska u prestonicu novoosnovane Kraljevine „troplemenog naroda“, tako da moja knjiga „Nebo nad Beogradom“ i ima i nema veze sa činjenicom da će se u oktobru navršiti 130 godina od Andrićevog rođenja. Te godišnjice, same po sebi, ništa ne znače, ali, kako kaže Andrić, jesu prilika da se iznova uperi snop svetlosti na delo umetnika čija se godišnjica obeležava – rekla je Perišić. .

Kombinovanjem istorijski utvrđenih podataka i arhivske građe, korišćenjem memorijskih i epistolarnih izvora, Žaneta je u svojoj knjizi formirala i oživela sliku međuratne prestonice, dane okupacije i doba posleratne socijalističke države, i da u taj mozaik, kako je navela, unese priče o pojedinačnim sudbinama znamenitih ličnosti koje je Andrić sretao i koje su uticale na njegov život i stvaralaštvo.

– Uvek sam verovala da je povest Beograda zapravo istorija neprekidne borba za slobodu, a da je Andrićevo delo naslonjeno upravo na univerzalne ideje slobodarstva i čovečnosti, poteklih iz teških iskustava života čoveka na Balkanu. A Beograd je, kako i sam Andrić u više mahova potvrđuje, bio i neposredni predmet njegovog književnog rada. Pored ostalih, pogledajmo samo čitav ciklus takozvanih beogradskih, ratnih, priča u kojima pisac sublimira svoja okupacijska iskustva, zatim i priče sa gradom u pozadini zbivanja, kao i roman „Gospođica“, koji na ubedljiv način rekreira međuratni Beograd.

Upravo sam naziv „Nebo nad Beogradom“, koji lepo korespondira sa Vendersovim filmom „Nebo nad Berlinom“, nastalim, između ostalog, uz pomoć Handkea, preuzela iz Andrićevog dela: na više mesta, najpre tamo gde opisuje svoju očaranost gradom, Andrić spominje lepotu, širinu i bogatsvo prizora neba nad gradom: „Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo“ – rekla je Perišić.
Prilikom istraživanja po arhivima, kao i u literaturi, naišla je na niz intrigantnih podataka nepoznatih javnosti, tako da će čitaoci moći da saznaju niz detalja o Andriću kao čoveku -o njegovim socijalnim vezama, postupku pisanja, načinu života, osećanjima i vezama sa ženama, njegovoj svakodnevici, moralnim dilemama, strahovima, kompromisima…

– Videćemo pisca na raskošnoj mapi grada od 1920. do 1975, kako korača ulicama prestonice, deleći sa gradom i njegovim stanovnicima iskustva svih praskova i lomova u njegovoj povesti u 20. veku. Videćemo ga i kako kao predratni službenik Ministarstva inostranih dela, u pauzi za ručak, tramvajem broj 3 ide na Savu na čijim obalama teče jedan posve neobičan, autentičan i očaravajući život, kako odlučno odbija saradnju sa okupatorima i kvislinškim vlastima ne želeći da učestvuje ni u kojem obliku javnog života za vreme rata, kako se gnuša beogradskih podruma za vreme bombardovanja, zumiraćemo njegovo lice pobelelo od šuta i prašine jer je bomba eksplodirala samo na koji metar od njega…
Tu je i onaj Andrić koji pristaje da učestvuje u ideološki kontrolisanom sistemu socijalističke Jugoslavije, participira u određenim vidovima kulturnog i javnog života grada, izazivajući otvoreni prezir „građanske“, predratne inteligencije, i onaj što popunjava spisak stvari koje su mu uništene za vreme Drugog rata – lep nameštaj od mahagonija, automobil mercedes-benc kupe, umetničke slike evropskih majstora, vredan porcelan, knjige… I onaj što pod „jednim amrelom“, po kiši, šeta ulicama svoga grada sa ženom svoga života koja je udata za drugog – istakla je Žaneta Đukić Perišić.

Mihajlo Pantić: Bez Beograda, Andrić ne bi bio onakav pisac kakav uistinu jeste

– U svojoj knjizi „Nebo nad Beogradim: Andrić i prestonica“, Žaneta Perišić sa istinskom privrženošću i odanošću istražuje život i delo velikog pisca od trenutka njegovog dolaska u Beograd 1919, pa sve do smrti 1975. goidne – rekao je Mihajlo Pantić. – A na tragu svojih ranijih istraživačko – interpretativnih knjiga „Kavaljer svetog duha“ (1992), „Život i priča“ (2012), „Na početku svih staza: Andrić i Višegrad“ (2015), autorka produžava svoje neposustalo, otkrivalačko praćenje geneze Andrićeve poetike, odnosno, svih onih biografskih detalja koji imaju makar i posrednog značaja njegovih imaginatativnih svetova i ne, u manjoj meri, njegovih ponajvećma etičkih i humanistički zasnovanih stavova, ideja i odluka.

Bez Beograda, kako je naveo Pantić, Andrić ne bi bio onakav pisac kakav uistinu jeste.

– Osim nesporne uloge Višegrada i Sarajeva, Beograd je treća uporišna tematska ali i ideografska tačka od presudne važnosti za piščev život i za podsticaj oblikovanju njegovog dela. Tim povodom odmah se otkriva jedna zanimljiva, ujedno i obavezujuća podudarnost između Andrića i duha odabranog mesta, nekadašnje prestonice Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, potom prve Jugoslavije pa, najzad, i glavnog grada one druge; sve tri su nestale sa lica sveta. Ivo Andrić se nastanio u Beogradu i tako odredio svoj životni tok u času kada taj grad postaje društveno, političko i kulturno središte jedne nove, utopijski željene države, čiji će kraj – naslućen mogućim naslovom pripovetke „Pismo iz 1920. godne“, koja je prema toj (crnoj) slutnji trebalo da se zove „Pismo iz 1992. godine – dobiti obrazinu krvave antiutopije – podsetio je Mihajlo Pantić.