Knjige koje su bile u finalu menjaju strukturu Ninove nagrade

– Kada smo planirali ediciju Milenko Bodirogić i ja i kada su se zapravo naša dva rukopisa sklopila u jednu komplementarnu povest, radio sam tad kao novinar i tada sam svima vama, svim medijima u Srbiji poslao informaciju da su se pojavile dve knjige u ediciji koja se zove „Noć republika“ sa svim informacijama, ali ta informacija nije objavljena nigde, čak ni u sajamskim dodacima velikih štampanih medija. Onda smo Milenko i ja razmišljali o tome kako je uopšte moguće dopreti do javnosti ovakve kakva jeste i sa medijima kakvi jesu i shvatili smo da nam ne preostaje ništa drugo nego da konkurišemo za Ninovu nagradu, što smo mi i uradili i sada smo došli do situacije da vas sve zanima šta se nalazi u ovim knjigama. Zato neću dužiti, nego ću vam ponoviti ono što sam vam poslao – Edicija se zove „Noć republike“, oba romana – „Po šumama i gorama“ i „Pas i kontrabas“ – urađeni su tako da ih ne vidite. Zašto ih ne vidite? Zato što smo u Noći Republike. I vi morate da jurite svetlo, da vam padne na korice, da vidite šta vam tu piše i kada vidite šta tu piše, idete prvo taktilno, a onda ulazite u tekst i otkrivate o čemu se to radi. I dve ključne stvari koje povezuju ova dva romana su jugoslovenstvo i antifašizam. I mi ćemo se truditi da nadalje biramo takve knjige koje će se uklapati komplementarno u ovu ediciju onako kako su se priče u „Grobnici za Borisa za Davidoviča“ uklapale u jednu zajedničku povest – ispričao je Saša Ilić.

Na pitanje šta Ninova nagrada menja u njegovom privatnom poimanju svega što ga okružuje i kod njega kao pisca Saša Ilić je kazao da ovo priznanje neće promeniti ništa.

– Ova nagrada kod mene ne menja ništa. Ne menja ni kod Milenka, mog urednika. Neće uticati ni na našu ediciju osim što će svi čuti da tako nešto postoji. To što su naše knjige bile u finalu ove nagrade menja strukturu same Ninove nagrade koja će početi da se otvara ka nekim novim dimenzijama i mislim da je to sjajno – zaključio je Saša Ilić.

Povratak velikoj naraciji

Ninova nagrada za najbolji roman 2019. godine je pripala Saši Iliću za roman „Pas i kontrabas“, u izdanju Orfelina, saopštio je Teofil Pančić, predsednik žirija, juče u hotelu Moskva.

Za nagrađeni roman su glasali Marija Nenezić, Branko Kukić i Marjan Čakarević. Za roman „Po šumama i gorama“ autora Milenka Bodirogića, takođe u izdanju Orfelina, glasali su Teofil Pančić i Ivan Milenković.

Milenko Bodirogić pri tom je urednik knjige „Pas i kontrabas“ Saše Ilića, a Saša Ilić je urednik izdanja „Po šumama i gorama“ Milenka Bodirogića.

Takođe, ovogodišnje proglašenje laureata odvijalo se u neobično napetoj atmosferi jer, iako je Saša Ilić zajedno sa članovima žirija seo za konferencijski sto, što bi trebalo da bude siguran znak da je dobitnik „Nina“, moglo bi se reći da niko nije bio u to siguran budući da je laureat imao, reklo bi se, dramatično ozbiljan izraz lica.

I to je trajalo dok su članovi žirija poimence hvalili njegov roman ali i ostalih iz užeg, pa i iz šireg izbora jer je, kako su svi u žiriju ocenili, prošla 2019. godina donela niz zanimljivih knjiga, što je, sada se i to može reći, znak preporoda književnosti „u nas“.

Teofil Pančić je u ime žirija rekao da je roman „Pas i kontrabas“ kompleksna priča o prožimanju prošlosti i sadašnjosti i sukobu pojedinca i društva, života i umetnosti, ispričana postupkom koji ukršta mnoštvo pripovednih perspektiva i nudi zaokruženu sliku savremenog, razglobljenog sveta.

– „Pas i kontrabas“ znači povratak velikoj naraciji i hrabro se suočava sa svim nacionalnim i socijalnim traumama koje oblikuju naše društvo i sugestivno dočarava različite međusobno suprotstavljene vizije naše epohe – kazao je Teofil Pančić nakon čega se začuo stidljivi aplauz.

Dobili smo roman epohe

Ivan Milenković je prokomentarisao da je zanimljivo da su dve knjige malog izdavača našle u finalu, ali da je mnogo važnije šta piše u ta dva romana.

– Dakle, ove godine dobijamo dva romana koji će bez ikakve sumnje da traju. I roman Saše Ilića i roman Milenka Bodirogića, ali ono što je možda još važnije od samih finalista, jeste da ono što je prošle godine bio nagoveštaj oporavka srpske književnosti sada već znak. Naime, ove godine je bilo toliko kvalitetnih romana, bilo je toliko hrabrih spisateljskih poduhvata, bilo je toliko lepih eksperimenata sa formom da je biti ove godine u sastavu Ninovog žirija bilo uzbudljivije nego prošle. Godina 2019. predstavlja, nadam se, neku vrstu preokreta u dosadašnjem toku srpske književnosti, odnosno izlazak iz duboke krize koja ovu književnost prati već 30 godina.

Marijan Čakarević je rekao da su članovi žirija bili na teškim mukama jer je svako od njih imao po dva-tri favorita iz prethodnih izbora koji su mogli da uđu i najuži.

– Ove dve knjige, ali i sve one iz užeg izbora najtoplije i od srca preporučujem čitaocima – kazao je Čakarević. On je istakao da je knjiga Saše Ilića dostojni nastavljač najbolje tradicije Ninove nagrade. – Ona će se svakako čitati još dugo. Mi smo sad, zaista, dobili roman epohe – zaključio je.

Marija Nenezić podvukla je da nagrađeni roman označava povratak velike naracije i da nije „opterećen viškovima“.

– Ovo je roman koji radi i koji neće biti dosadan – rekla je, između ostalog, Marija Nenezić.

– Ove godine je konkurencija bila žestoka – istakao je Branko Kukić navevši čak nekoliko knjiga i iz šireg izbora koje su mu se mnogo dopale i to knjige Vidosava Stevanovića, Zorana Ćirića, Jovice Aćina, Nenada DŽonija Rackovića. – Bez dvoumljenja sam glasao za Sašu Ilića, mada nisam bio daleko ni od romana „Po šumama i gorama“ – kazao je Kukić skrenuvši pažnju na simboličan naslov nagrađene knjige – koja govori o svesnom i podsvesnom, koja je neki „ludi realizam“.

U najužem izboru bili su i romani Steva Grabovca „Mulat albino komarac“ (Imprimatur), ranijeg dobitnika Ninove nagrade Slobodana Tišme „Grozota ili…“ (Čarobna knjiga) i Ane Vučković „Yugoslav“ (Partizanska knjiga).

Ukleti grbavac

Protagonista romana „Pas i kontrabas“ Saše Ilića, kome je glomazni instrument odavno srastao s leđima, vodi čitaoca kao kakav ukleti grbavac na mesta razmeštena po mentalnim i geografskim mapama. Od bojnog broda Jugoslovenske ratne mornarice, preko kovinske bolnice, smrtonosne dunavske obale, zatrovanih institucija, hipokrizije humanitarizma, sudbina ludo talentovanih pobunjenika, prvih i poslednjih ljubavi, devastirajuće napuštenosti, uz stalne flešbekove…

Povodom poziva 18 pisaca na bojkot Ninove nagrade Teofil Pančić, Filip David, Dejan Atanacković

Magla i noć što se vraćaju

Na pitanje o pozivu na bojkot Ninove nagrade, Teofil Pančić je rekao da je to deo istorije folklora koja to priznaje prati i da bi on svakom od potpisnika tog poziva dao i Ninovu nagradu i „10.000 evrića“.

– Znate šta, meni je nekako bilo žao tih ljudi i ja bih svakom od njih dao Ninovu nagradu, da ja to mogu. Dakle, svakom od njih pojedinačno, čak i onoj dvojici za koje sam prvi put čuo juče kad sam video taj spisak, pa sam pročitao i ta nepoznata imena. Svakom bih dodelio Ninovu nagradu, uključujući i deset hiljada evrića, uključujući nova izdanja, uključujući i promocije, uključujući sav taj medijski i ostali šušur koji Ninova nagrada po prirodi proizvodi, ali znamo da u stvarnosti to naprosto ne funkcioniše. Nagrada ide samo jednom i mnogi koji nisu taj jedan ili ta jedna te godine se ljute. Za to imaju razna pokrića. Nekad su ona ideološka, nekad se ona tiču kompetentnosti žirija, nekompetentnosti ili čak korumpiranosti žirija. Dakle, uvek postoji razlog kojim će čovek koji nije dobio neku nagradu, pogotovo nagradu koja je ovako atraktivna kao Ninova, objasniti sebi i svetu oko sebe zašto je nije dobio kad svi znaju da je trebalo da je dobije. Vi u tih osamnaestak imena imate i nekoliko veoma ozbiljnih pisaca, ima i onih drugih koji, bojim se, preovladavaju, tu ima ljudi koji su ove godine bili u konkurenciji, koji nisu ušli u širi izbor i tako dalje… Tu imate ljude koji imaju stare račune ili sa Ninovom nagradom ili pojedinačno sa članovima žirija. Taj koloplet nekih zakulisnih motiva i čudesa koji na kraju proizvede ovo što je proizveo zapravo je prilično neekološki uopšte i doticati. Sve je to pomalo mučno, ali sve je to i deo kulturno-političke atmosfere u kojoj se Srbija 2020. davi na onaj način na koji se do pre neki dan davila u ovoj magli i bojim se da će ta noć i magla još da nam se vraća. Tako da sve to nije stvar koju bih na bilo koji način predimenzionirao, to je deo tog folklora koji na ovaj ili onaj način prati istoriju Ninove nagrade – zaključio je Teofil Pančić.

Istim pitanjem Danas se bavio tokom vikenda. Među sagovornicima našeg lista bili su i dva dobitnika Ninove nagrade Filip David i Dejan Atanacković.

Filip David je rekao da je sve to teško komentarisati, ali da svako ima prava da se ljuti i da kritikuje.

– Ovi pisci koji su potpisani želeli bi pi svoj prilici žiri koji njima odgovara. Teško je to komentarisati. Jedna je Ninova nagrada, nažalost, i nezadovoljstva uvek ima. Žiri je odabran takav kakav je i ja sam uveren, ako poimence gledate te članove, da oni rade po svojoj savesti. Za neke ranije žirije moglo bi se reći da su bili neobjektivni, imali neke predrasude. I sam sam bio na neki način žrtva nekih ranijih odluka, ali i to čovek mora da prihvati i primi. Po spisku pisaca koji pozivaju na bojkot, na osnovu imena tih ljudi, mislim da je reč o protestu koji nije samo književni nego ima i jak politički kontekst. Uvek se može kritikovati, i žiri, i nagrada, ali mi se ovde dobro poznajemo, međusobno znamo ko je ko i znamo uvek šta se iza brda valja – zaključio je Filip David.

Dejan Atanacković smatra da se ovde ljudi iz mnogo različitih razloga ljute.

– Neki se ljute po dužnosti, neki jer su konkurisali pa nisu prošli dalje od prvog kruga, neki jer su jednom dobili Nin, a kao da nisu, neki se ljute zato što su otišli previše desno, neki zato što nisu dovoljno desno, neki se ljute zato što misle da su levo a u stvari su desno, a neki su naprosto budale, a budale se uvek lako naljute – objasnio je Dejan Atanacković. A. Ć.