U početku beše Reč. Što će reći, izdavačka strategija Fabrike knjiga zapravo je logičan produžetak procesa započetog u septembru 1999. godine, kada – usled svesti da je bavljenje čistom književnošću obesmišljeno i opasno autistično u sredini kojom vedre i oblače agresivni zagovornici etnički čiste književnosti – dolazi do presudnog zaokreta u koncepciji ovog časopisa.
U početku beše Reč. Što će reći, izdavačka strategija Fabrike knjiga zapravo je logičan produžetak procesa započetog u septembru 1999. godine, kada – usled svesti da je bavljenje čistom književnošću obesmišljeno i opasno autistično u sredini kojom vedre i oblače agresivni zagovornici etnički čiste književnosti – dolazi do presudnog zaokreta u koncepciji ovog časopisa. Već sledeće godine pokrenuta je edicija REČ, s ciljem da se osionom guslarskom neoromantizmu u srpskoj književnosti i kulturi parira publikovanjem birane teorijske literature i esejistike, i na taj način stvori kontekst, kako za rešavanje akutnih „društvenih pitanja“, tako i za razumevanje nastojanja mlađih pisaca (poput Vuleta Žurića) da književno uobliče nedavnu sirovu prošlost. O rezultatu predočene delatnosti (više od 80 objavljenih knjiga) čitaoci se mogu detaljnije obavestiti na www.fabrikaknjiga.co.yu, a ja ću pokušati da u par poteza ocrtam profil ove kuće.
Jedan od urednika Fabrike, Dejan Ilić smatra da je pokretački motiv njihove delatnosti dobro obrazložen u knjizi Slučaj Jugoslavija, gde Nenad Dimitrijević konstatuje da je režim, „koji je proklamovao ‘ujedinjenje svih Srba’“, doveo do „moralne katastrofe“ i razaranja postojećih identitetskih obrazaca, i ukazuje na neophodnost „afirmacije alternativnog mišljenja“ o događajima s kraja XX veka: „Umesto prihvatanja selektivnog čitanja prošlosti koje nastoji da re-modeluje istoriju falsifikujući kontinuitet i tradiciju, neophodno je pokrenuti pitanje moralne odgovornosti, pokazujući da nakon rata kontinuitet više nije moralno prihvatljiv, te da je neophodno tražiti nove odgovore na pitanja našeg identiteta.“
Prihvatanje moralne odgovornosti pre svega znači izlazak iz poricanja i suočavanje sa zlodelima počinjenim u naše ime. U temeljnoj studiji Stanje poricanja, Stenli Koen ovu kompleksnu psihološku pojavu analizira u rasponu od ličnog do kulturnog (tj, kolektivnog) poricanja, i zaključuje: „Poricanje – u smislu isključivanja svesnosti o patnjama drugih ljudi – jeste normalno stanje. (…) Teorijski problem nije: ‘zašto se isključujemo’; već: ‘zašto se nekad ne isključujemo’. Empirijski problem nije u otkrivanju još većeg broja dokaza o poricanju, već u otkrivanju uslova u kojima se informacija priznaje i na koju se reaguje. Politički problem je to kako stvoriti te uslove. (…) umesto da pitamo zašto se većina ljudi bez razmišljanja pokorava autoritetu, potrebno je da stalno imamo u vidu konzistentnu manjinu – na kraju krajeva, to je skoro jedna trećina – onih koji odbijaju da se pokore.“
Efikasan način afirmacije alternativnog mišljenja predstavlja upravo upoznavanje javnosti sa radom nepokornih pojedinaca, kako domaćih (Aleksandar Molnar, Laslo Vegel, Stojan Cerović, Vojin Dimitrijević…), tako i onih iz redova „neprijateljskog Drugog“ (čime se podriva najbitnije uporište nacionalističkog identiteta). U tom smislu, od neprocenljivog je značaja štampanje izabranih dela Dubravke Ugrešić (pogotovo Kulture laži, ključne esejističke knjige devedesetih), kao i izabrane kratke proze Viktora Ivančića Robi K. 1984-2006., „najveselije i najlucidnije demistifikacije vremena u kojem su Humanost i Moral ustupili mesto Naciji i Novcu“. Pođimo korak dalje. Udahnite duboko. Blasfemično „pohrvaćena“ recenzija na poleđini (za ovdašnje akademske standarde čudesne) studije Predraga Brebanovića Podrumi marcipana: čitanje Bore Ćosića – u kojoj se kaže i to da ova knjiga „u središte književnohistorijskih i književnokritičkih interesa vraća za srpsku književnost bitnog, ali u poslednjoj deceniji i pol sasvim zanemarenog pisca“ – predstavlja smelo ispoljavanje svesti o neophodnosti reintegracije jugoslovenskog kulturnog prostora. Iako neiskazana, ova svest (kao generator iz podruma) napaja svako slovo Brebanovićevog teksta, što se, s jedne strane, očituje u ponovnoj aktuelizaciji potisnute tradicije čiju okosnicu čine Miroslav Krleža i Marko Ristić, a s druge, u otvorenom nadovezivanju na književno-teorijsku misao Svetozara Petrovića (takođe skrajnutog, ali ne i zaboravljenog, jer iz štampe uskoro izlazi četvrti tom njegovih sabranih dela; pogodite ko je izdavač:)
Ne ostaje mi, avaj, prostora da kažem nešto više o prevedenoj književnosti koja u Fabrici izlazi (beletristika se od 2003. godine publikuje u zasebnoj ediciji DANINOĆ, urednice Slavice Miletić). Moglo bi se pokazati kako i ona, skupa sa stručnom stranom literaturom (vidi, odmah vidi Ketrin Verderi Šta je bio socijalizam i šta dolazi posle njega?), jednako delotvorno razbija stereotipe, izmičući tako i drugi oslonac nacionalističkog identiteta: antievropski diskurs. No, gde ja stadoh…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
