Žaneta Đukić Perišić: Za Andrića Beograd nije bio slučajna tačka već izbor

Slično je sa Višegradom, koji je bio veoma važna sredina u formativnom periodu Andrićevog života. Jednako kao i Sarajevo, grad u kojem je duhovno počeo da zri, da biva svestan važnosti istorijskog trenutka i društva u kojem živi. Bilo bi lepo da se, kao poslednja knjiga toga triptiha, jednom pojavi i knjiga o Andriću i Sarajevu. Tako da ova moja knjiga „Nebo nad Beogradom“ i ima i nema veze sa činjenicom da će se u oktobru navršiti 130 godina od Andrićevog rođenja. Tu godišnjice, same po sebi, ništa ne znače, ali, kako kaže Andrić, jesu prilika da se iznova uperi snop svetlosti na delo umetnika čija se godišnjica obeležava – kaže u razgovoru za Danas Žaneta Đukić Perišić, istoričarka književnosti, prevoditeljka, pisac i jedna do najvećih poznavalaca života i dela jedinog srpskog i jugoslovenskog nobelovca.

„Nebo nad Beogradom – Andrić i prestonica“ nedavno je objavila izdavačka kuća Vukotić media, u čijem je izdanju 2015, na 40. godišnjicu Andrićeve smrti, izašla i knjiga Žanete Đukić Perišić „Na početku svih staza“ o Andriću u Višegradu.

Višegrad je grad Andrićevog detinjstva i njegov književni junak. Šta je sve za njega bio Beograd u koji se zaljubio na prvi pogled, kome se vraćao u četiri navrata i ostao u njemu do kraja života?

– Beograd je za Andrića bio, kako kaže Matoš, „slika slobode i svijetlosti u plamenu našem“. Taj grad je mladom bosanskom beskolenoviću, došavšem sa oreolom borca za jugoslovenstvo koji je krvario po austrougarskim kazamatima, bez ikakvog porodičnog ili socijalnog oslonca, odmah pružio poverenje, a on mu je uzvratio istinskom privrženošću. Već u prvim godinama po dolasku u prestonicu, Andrić objavljuje priče u Srpskom književnom glasniku, Srpskoj književnoj zadruzi i postaje član Srpske kraljevske akademije i sigurnim korakom penje se lestvicom diplomatske službe. Iako je imao različite mogućnosti, on je izabrao da se 1941. godine vrati u okupirani Beograd i da „sa svojima“ istrpi surove ratne godine. Beograd nije bio slučajna tačka u Andrićevom životu, on je zasigurno bio Andrićev izbor.

Vaše priče o Andriću u Višegradu i Beogradu nisu samo piščeva biografija već i neka vrsta gradske hronike i hrestomatije. Kakav je Andrićev pogled na Beograd i da li izlazi izvan konteksta političkih, društvenih i kulturnih elita?

– Trudila sam se da kombinovanjem istorijski utvrđenih podataka i arhivske građe, korišćenjem memorijskih i epistolarnih izvora, formiram i oživim sliku međuratne prestonice, dane okupacije i doba posleratne socijalističke države i da u taj mozaik unesem priče o pojedinačnim sudbinama znamenitih ličnosti koje je Andrić sretao i koje su uticale na njegov život i stvaralaštvo. Uvek sam verovala da je povest Beograda zapravo istorija neprekidne borba za slobodu, a da je Andrićevo delo naslonjeno upravo na univerzalne ideje slobodarstva i čovečnosti, poteklih iz teških iskustava života čoveka na Balkanu. A Beograd je, kako i sam Andrić u više mahova potvrđuje, bio i neposredni predmet njegovog književnog rada. Pored ostalih, pogledajmo samo čitav ciklus takozvanih beogradskih, ratnih, priča u kojima pisac sublimira svoja okupacijska iskustva, zatim i priče sa gradom u pozadini zbivanja, kao i roman „Gospođica“, koji na ubedljiv način rekreira međuratni Beograd. Upravo sam naziv „Nebo nad Beogradom“, koji lepo korespondira sa Vendersovim filmom „Nebo nad Berlinom“, nastalim, između ostalog, uz pomoć Handkea, preuzela iz Andrićevog dela: na više mesta, najpre tamo gde opisuje svoju očaranost gradom, Andrić spominje lepotu, širinu i bogatsvo prizora neba nad gradom: „Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo.“

Posle Vaše studije „Pisac i priča“ o stvaralačkom životu Ive Andrića činilo se da nema ničeg što se ne zna o jedinom srpskom i jugoslovenskom nobelovcu. Zbog čega je danas važno razmotriti „detalje“ o Andrićevoj političkoj pripadnosti, nacionalnom opredeljenju, društvenom i javnom angažmanu – bio je pripadnik Mlade Bosne, mason, zamenik šefa jugoslovenske diplomatije u Vladi Milana Stojadinovića, diplomata u Berlinu u vreme potpisivanja Trojnog pakta, član Komunističke partije, jedini jugoslovenski pisac koji je 1972. potpisao predlog kandidature Josipa Broza za Nobelovu nagradu za mir…?

– Andrićev životopis jeste reprezentativna biografija evropskog intelektualca 20. veka. U njegovom životu prepliću se ključne tačke istorijskih preokreta prošlog veka, a najpre dva velika svetska rata. Andrić je bio sudeonik i svedok mnogih ključnih događaja u istoriji Jugoslavije. U slučaju Beograda, biografija pisca prelomljena je kroz prizmu njegovog fizičke, ali i duhovne ukorenjenosti u jedan grad i jednu kulturu, a grad je sinonim za kulturu, kako je govorio najveći srpski istoričar. Učinilo mi se važnim da na jednom mestu sakupim i pod uveličavajućim staklom osvetlim one ključne tačke iz Andrićevog života i dela koje na direktan ili na suptilni, asocijativni način korespondiraju sa bogatom, turbulentnom i zavodljivom istorijom prestonice.

Gde je u toj Andrićevoj beogradskoj priči, u kojoj saznajemo i da je bio zaljubljenik u Savu, Adu Ciganliju, košarkaški klub Crvena zvezda…, Andrić privatno i intimno, mimo slike o karijernom diplomati i piscu nobelovcu?

– Prilikom istraživanja po arhivima, kao i u literaturi, naišla sam na niz intrigantnih podataka nepoznatih javnosti, tako da će čitaoci moći da saznaju niz detalja o Andriću kao čoveku, o njegovim socijalnim vezama, postupku pisanja, načinu života, osećanjima i vezama sa ženama, njegovoj svakodnevici, moralnim dilemama, strahovima, kompromisima… Videćemo pisca na raskošnoj mapi grada od 1920. do 1975, kako korača ulicama prestonice, deleći sa gradom i njegovim stanovnicima iskustva svih praskova i lomova u njegovoj povesti u 20. veku. Videćemo ga i kako kao predratni službenik Ministarstva inostranih dela, u pauzi za ručak, tramvajem broj 3 ide na Savu na čijim obalama teče jedan posve neobičan, autentičan i očaravajući život, kako odlučno odbija saradnju sa okupatorima i kvislinškim vlastima ne želeći da učestvuje ni u kojem obliku javnog života za vreme rata, kako se gnuša beogradskih podruma za vreme bombardovanja, zumiraćemo njegovo lice pobelelo od šuta i prašine jer je bomba eksplodirala samo na koji metar od njega… Tu je i onaj Andrić koji pristaje da učestvuje u ideološki kontrolisanom sistemu socijalističke Jugoslavije, participira u određenim vidovima kulturnog i javnog života grada, izazivajući otvoreni prezir „građanske“, predratne inteligencije, i onaj što popunjava spisak stvari koje su mu uništene za vreme Drugog rata – lep nameštaj od mahagonija, automobil mercedes-benc kupe, umetničke slike evropskih majstora, vredan porcelan, knjige… I onaj što pod „jednim amrelom“, po kiši, šeta ulicama svoga grada sa ženom svoga života koja je udata za drugog…

Stan na Andrićevom vencu u kome je Andrić živeo od 1958. do smrti – današnji Spomen-muzej Ive Andrića, jedini je prostor u Beogradu u kome nije bio podstanar. Od 1919, kad je prvi put došao u prestonicu, živeo je na raznim adresama – na Terazijama, u Prizrenskoj i Krunskoj ulici…, o čemu nigde nema oznaka, čak i u preostalim gradskim kafanama koje je rado posećivao. Zbog čega se u Beogradu ne neguje takva vrsta kulturnog sećanja, čak i kad je u pitanju jedini srpski nobelovac?

– Spremajući knjigu, došla sam u Istorijskom arhivu Beograda do podataka o Andrićevim adresama od 1924. kada se vratio sa službe u Gracu, pa sve do poslednje podstanarske adrese u Prizrenskoj br. 9, kod advokata Brane Milenkovića, gde je proveo vreme od 1941. do 1958. godine. Tu postoji spomen-ploča, jer to mesto je važno zato što je upravo u tom stanu Andrić tokom nemačke okupacije napisao svoja tri velika romana: „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“ i „Gospođica“. Ja sam posetila sve te adrese, mnoge zgrade više ne postoje, ili naiđete na novogradnju ili na prazan prostor. Po mom mišljenju, koliko god da je Andrić zadužio Beograd, integrišući se u njegovo biće i dajući mu deo svoga duha i svoga nesumnjivog ugleda, toliko se i Beograd odužio Andriću osnivanjem njegove zadužbine koja se pomno stara o njegovim autorskim i svim drugim pravima, spomenikom, Spomen-muzejem, Andrićevom nagradom i mnogim drugim momentima koji slave ime i delo našeg jedinog dobitnika Nobelove nagrade.

Prolaznost kao jedina izvesnost

Da li bi Andrić danas prepoznao Bosnu o kojoj je napisao najdublja višeslojna dela sa univerzalnim porukama i kojoj je zaveštao i novčani deo Nobelove nagrade za razvoj njenih biblioteka?

– Mislim da niko ko je živeo i umro u 20. veku danas ne bi prepoznao ne samo Bosnu nego ni bilo koji drugi kraj planete. Život i svet toliko su se preokrenuli i promenili, granice prekrojene, stvorene nove države, nove nacije i novi jezici, uspostavljeni novi odnosi među državama, u društvu, kulturi i porodici, srušeni zidovi koji su ponovo počeli da se grade, štampane knjige počele da posrću pred najezdom elektronskih, vreme toliko ubrzalo, da ne mogu ni da zamislim kako bi se Andrić osećao. A možda bi samo odmahnuo rukom i rekao: „A u tom opštem potopu koji predstavljaju naš život, naše vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost.“

Fascinacija i zaliha otvorenih pitanja

Andrićevim životom i delom bavite se od magistarskog rada na fakultetu. Šta je to što Vas je kod njega privuklo da ste takoreći skoro celu profesionalnu karijeru posvetili jednom piscu i koliko je to što ste dugo bili savetnica, a potom i upravnica njegove Zadužbine obogatilo Vaša saznanja i sagledavanje Ive Andrića?

– Isprva sticaj okolnosti da se zaposlim u Zadužbini Ive Andrića, što sam uvek smatrala privilegijom, pa u nekom smislu i misijom, a potom i stalna istraživanja i odista iskrena i duboka fascinacija njegovim delom, drže mi motivaciju, evo, već nekoliko decenija. Činilo mi se prirodnim da sva ta građa o Andriću i Beogradu koju sam godinama sakupljala, a koja nije ušla u moje druge knjige o Andriću, sada, fokusirana na Grad, nađe svoje mesto na Andrićevoj mapi. Za mene je Andrić stalan izazov i nepresušna zaliha otvorenih pitanja. Ja verujem, po čehovski, da umetnost i postoji ne da odgovara na pitanja, nego da ih postavlja.

Fondacija „Studenica“

– Veliko mi je zadovoljstvo da budem član Odbora Fondacije „Studenica“, koju su, rukovođeni filantropskim i patriotskim razlozima osnovali ugledni Srbi iz dijaspore, pre svega iz SAD, najpre Miroslav Đorđević iz Kalifornije. Fondacija pažljivo prati dostignuća studenata, stipendirajući mlade Srbe koji postižu visoke rezultate u oblastima kojima se bave. Moje iskustvo u radu u Zadužbini Ive Andrića i saznanje koliko je i sam Ivo Andrić bio zahvalan za stipendije koje je kao mlad čovek dobijao i sâm davao u dobrotvorne svrhe pomažući rad biblioteka i drugih kulturnih institucija učinilo je da razumem suštinu i radost davanja i da pomognem, koliko mogu, da podrška i pomoć „Studenice“ stignu u prave ruke darovitih i uspešnih studenata. Posebno je važna ulogu alumnista naše Fondacije, jer upravo oni znaju koliko je dobrom studentu značajno da se njegova vrednost i trud prepoznaju i finansijski nagrade, pa se svršeni studenti kao volonteri uključuju u rad, doprinoseći uspehu i napretku Fondacije – kaže Žaneta Đukić Perišić o svom radu u Odboru u Srbiji Fondacije „Studenica“, privatne Zadužbine srpske dijaspore u SAD.