Književnica Lejla Kalamujić: Na ovim prostorima nismo se suočili sa prošlošću

Ipak, primetila je ona, žal za prošlošću dosta govori o vremenu u kome danas živimo, u kome nam ruše perspektive.

Upravo ta nostalgičnost govori da je nekad bilo bolje.

Ona rat u Jugoslaviji opisuje kao „trenutak naše istorije kad je sve normalno i ljudsko zanemelo pred onim što se počelo dešavati“.

Kalamujić je promociju romana održala u beogradskoj Kafe knjižari Štrik, a o prošlosti i trenutnoj situaciji govori za Danas.

Vaše priče prožimaju različita mesta i različiti vremenski periodi, te se sa distance sagledavaju segmenti iz života i prošlosti. Šta se to vremenom u čoveku promeni, možda zaceli, pa iz toga nastane priča?

– Život je sam po sebi čudo, tera vas da proživljavate mnoge stvari za koje vjerujete da ne biste mogli. Mislim da je prošlost teško propadljiva. Što više starimo ta neka ključna mjesta ostaju u nama, otvaraju se pitanja… mnoge traumatske stvari i bolna mjesta u književnosti se često pišu tek s odmakom. Jako je teško u trenutku govorit o tome, upravo zbog modusa da se to preživi, da idete dalje, da život dalje teče… Svi mi svoje prošlosti nosimo sa sobom. Naravno, nismo uvijek svjesni toga, jer kad bismo non-stop bili svjesni te ukupnosti života, ne bismo mogli normalno funkcionisat. Ali ona je tu prisutna, i interesantno je šta sve pobuđuje da se ta sjećanja otvore. To može da bude slika, nekad je samo miris, neki događaj, datum.

Šta vas pobudi da pišete?

– Na primer, priča Adino jato inspirisana je jednom vesti iz novina. O avionu koji se sudario sa jatom ptica. Jedna kratka nedorečena vjest, nimalo značajna tog dana naslonila se na moju opsesiju i preokupaciju pticama. Naprosto sam nastavila razmišljat o tome šta se zapravo moglo desiti… Tako je nastala priča o Adinom jatu. Povod nekad direktno može biti emocija, dio sjećanja, kao u Dubrovačkim šeširima… Pišem tako da zamislim i likove, strukturu. Nije uvijek da iz prve ta priča dobro ispadne, napišem jednu verziju pa drugu. Sve dok to ne profunkcioniše. Ono što mene naprosto zasad interesuje jeste kako se ti veliki događaji, kataklizme, šta god da se desilo, prelamaju na malim stvarima, i ličnim životnim pričama. To je modus kojeg se držim.

Kroz vaše delo provlači se rat u Jugoslaviji i njegove posledice.

– Jedno od ključnih momenata prebolevanja prošlosti je suočavanje sa njom. To se na ovim prostorima nije desilo. Mi smo zatočenici te prošlosti tako što se ona na dnevnopolitičkoj bazi iznova i iznova nama prostire, a zapravo nema spremnosti da se suočimo sa onim što se desilo, da bismo krenuli dalje. Mnogim političkim strukturama ovo danas i odgovara, a neka bolja budućnost ne, jer se oni iz ovog što mi danas imamo na sceni – to neko preživljavanje i životarenje – bogate i crpe svoju vlast.

Zašto narod to dozvoljava?

– Znate, to je tako kad ste iz dana u dan u toj situaciji, u toj priči, gde se ne podržava ideja da je nešto drugačije moguće. Pa se kaže: „Ok, imali ste Jugoslaviju, šta joj se desilo?“ Imam osećaj da su danas ljudi dopustili, ne na svjesnom nivou, da se ubijede kroz ove vladajuće politike, da ništa drugo neće bit bolje. To se još održava, ali to će se morat promjeniti. U jednom trenutku će ljudi poželjet da žive bolje i shvatit da je bolje moguće. Pitanje je samo ko će to dočekati i kad će se to desiti. To su stvari koje se jako teško mogu predvideti, ali sigurno slijede.

Šta kod ljudi treba da izazove promene, kako da se probude? Da li bi neko saznanje dovelo do osvešćenja?

– Radi se o tome da ta vrsta znanja i saznanja ne sme ostat na teoriji. Ne sme ostat akademska, niti da se o njoj raspravlja samo u umetničkim krugovima. Zato su potrebne konkretne promene. Mislim da se na tome već radi u aktivizmu… čula sam da se mnogi aktivisti infiltriraju, tipa kao radnici u Amazonu, da bi potom pričali o tome šta se dešava, ne bi li ljude što prije osvjestili. LJudi su strašno nezadovljni, ne treba tu puno… Međutim, trebaće nam neke konkretne akcije. Da se priđe ljudima, a ne da se o tome samo raspravlja u nekim određenim krugovima, kako bi se ljudima ulilo podsticaja i volje, da se otvore, kako bi ta pobuna imala smisla… Da bi ljudi shvatili da to što se ne osećaju dobro ima svoje duboke razloge, i da to treba mjenjati.

Da li na kulturnoj sceni treba menjati odnos prema delima sa LGBT+ tematikom, tačnije, da li postoji diskriminacija književnosti, u smislu da je teže doći do distibutera ako delo sadrži kvir tematiku?

– Knjiga kad dođe do izdavača, ona će najverovatnije naći i distributera, ako je to iole izdavač koji zna radit taj posao. Mislim da govorimo u trenutku kad je kvir književnost poprilično afirmirana na ovim prostorima i nisam čula situacije da je to bio razlog. Znam još puno LGBT autora i autorica koji nađu izdavače, možda ne sigurno one najveće, ali nađete svoj prostor, i delujete iz prostora koji vam se otvora.

A u smislu da će se izdavači pre odlučiti za neka komercijalna dela za šire mase?

– Dobro, to su ti popularni žanrovi i to nije pitanje naše regije, to je tako. Naprosto se to više čita. LJudi traže malo zabave i oduška u čitanju. Isto je i kad govorimo o različitim formama. U tom smislu, najcenjeniji i najtraženiji na tržištu je roman. Kratka priča dolazi posle toga. Kad pišete kratke priče morate računati na to da ćete ipak imat neku užu čitalačku publiku. Pitanje je sad da li ćete vi ići samo za tržišnom logokom i hteti da zadovoljite taj neki uvrežen ukus, ili imate neki svoj razlog zašto pišete kratku priču, poeziju ili drame… to su lični izbori. Tržište diktira jedno, a pitanje je da li mi to želimo u potpunosti slijediti ili iznalazimo neki svoj put, da se ne dodvoravamo, ukoliko to nije ono što istinski želimo. Prepoznatljivo u mom pisanju je to što vučem prema idejama kraja, emotivnim iskustvima koja će kod mnogih izazvati tugu. Ne trudim se ni usrećit ni rastužit ljude, držim se priče i želim je ispričat, šta će ona u kome probudit to je već individualno. Ne znam koliko to uopšte kontorlišem, ljude zapravo rastuže priče, a ja možda samo imam senzibilitet da takve priče ispričam.