Književnost kao inspiracija

Razgovor sa njim vodio je filmski i književni kritičar Srđan Vučinić na tribini Knjige i snimanja Beogradskog sajma knjiga.

Reditelj Apsolutnih sto, Klopke, Krugova, filma Otac koji je trenutno u postprodukciji, zapravo je samo jedan film snimio po literarnom predlošku – Klopku prema istoimenom romanu Nenada Teofilovića. Književnost je za njega, kako je izjavio, zapravo inspiracija i imala je uticaj na njegovo sazrevanje i obrazovanje, a u svojoj porodici naučen je da je ona bazična stvar humanističkog obrazovanja.

NJegov poslednji film inspirisan je istinitim događajem – govori o ocu kome oduzimaju decu zbog siromaštva i taj se nekadašnji radnik koji je ostao bez posla u fabrici upućuje peške ka glavnom gradu svoje zemlje da potraži pravdu i vrati oduzeto dostojanstvo. I nastanak ovog filma prati lepa književnost.

Stvarajući ga, Golubović je paralelno čitao dnevnik Vernera Hercoga Walking on ice, u kome on piše kako je prevalio jednako udaljen put u svojoj zemlji želeći da na taj način produži život svoj prijateljici oboleloj od teške bolesti.

On je, iz istog razloga – ostajanja u temi i atmosferi sopstvenog filma, dok ga je snimao, čitao i Melvilovog Pisara Batrlbija. Slično je, podsetio je Golubović, radio Kusturica dok je snimao Dom za vešanje.

Reditelj čiji se zapleti neretko odvijaju oko junaka, običnog čoveka u neobičnim, ekstremnim situacijama, takođe je snimajući Oca čitao i Stonera DŽona Vilijamsa, i Sramotu Kucija, knjige koje govore upravo o borbi pojedinca protiv sistema.

Osim inspiracije, dodao je Golubović, važan je i mir i koncentracija koju donosi čitanje. Istim trikom poslužio se i glavni glumac njegovog novog filma tokom snimanja, Goran Bogdan.

On je na setu sve vreme čitao čime je stavljao do znanja da ne želi da mu prilaze i remete koncentraciju koja mu je bila potrebna.

Na čuvenu dilemu crnotalasovaca, pre svih Živojina Pavlovića, sredinom 1960-ih, da li su važniji život ili mašta, odnosno, stvarnost ili literatura, Golubović odgovara da je za njega ipak važnija stvarnost, koja je i veći izvor sižea i likova nego što to mogu biti mašta pisaca i reditelja.

Život je uzbudljiviji, smatra on, i generacija reditelja kojoj pripada, po njegovom mišljenju, nije još uvek uspela (poput crnotalasnih reditelja) da uhvati taj život koji se oko njih svaki dan dešava.

Možda je ključ u reči apsurd, primećuje Golubović i dodaje da je taj ključ, odnosno hvatanje u koštac sa apsurdnošću stvarnosti uspeh novog rumunskog filma, na primer.

Koliko je apsurdna naša stvarnost vidi se po aplauzima radnika fabrike direktoru odgovornom za smrt njihovog kolege, plastično objašnjava Golubović.

NJegov izbor i uticaj iz književnosti jednako su američki i ruski pisci. Iako daleki, pisci poput Volasa, Frenzena, Karvera deo su ovdašnje kulture i odrastanja zahvaljujući drugim umetnostima – filmu i rokenrolu. A deo naše kulture su i ruski klasici, kao i oni koje dolaze posle njih, od kojih Golubović izdvaja Gajta Gazdanova i Dovlatova kod kojih mu je važna tema imigracije, ali i slovenska veza, ono zajedničko iracionalno i autodestruktivno.

Od domaćih pisaca Golubović najviše voli Srđana Valjarevića i, u iščekivanju njegovog novog romana, ponovo čita LJude za stolom. Ono što mu se kod njega dopada je „trenutak koji je čisti život doveden do metafizike i veličanstvenosti života“. Tu je i Vladimir Tabašević, prema Golubovićevim rečima, hrabar, lud, kamikaza, pesnik, poeta, neočekivan…

Te Milena Marković čija mu je poezije dirljiva. I njegov izbor za film bile bi pre savremene teme, pa bi tako rado radio film po Valjarevićevom Komu. Kiša, kaže, voli, ali nije siguran da bi mogao da se uhvati u koštac sa njim; ista je stvar sa Andrićem.

Golubović i Vučinić složili su se i da film traži zgusnutost, jedinstvo vremena, te je po tome bliži pripoveci, po Hičkokovom receptu – jedan trenutak u životu junaka u jednom dan, a roman, koji se na svom vrhuncu, u 19. veku, kako je podsetio Vučinić, i pisao u nastavcima, više je nalik serijama.

Ipak, njihovo se mišljenje razlikuje po pitanju toga koliko je za film dobro i korisno to što se vratio klasičnom načinu pripovedanja kakvo se pronalazi u onoj komercijalnoj književnosti, nastaloj po zahtevima tržišta.

Vučinić smatra da je film time izgubio svoju autonomiju i sopstveni jezik koji je izgradio u vreme novotalasnih reditelja, a Golubović misli da nema potrebe da film beži od uticaja književnosti jer su različiti.

Filmski autori beže od klišea filmske dramaturgije i inspiraciju pronalaze u novim načinima pripovedanja umetničke, autorske a ne komercijalne književnosti. Kao odličan primer naveo je film Burning nastao prema istoimenoj Murakamijevoj knjizi.