Književnost u službi ideologija i nacionalizama

Kroz deset tekstova, koji su objavljeni u stručnim i naučnim časopisima, autor ukazuje na pogubnost obrazovnih sistema i njihovih uloga u političkim sistemima Bosne i Hercegovine, Srbije i delimično Hrvatske, kritički se osvrće na analize književnih dela, navodi primere zloupotreba i neprimerene programe književnosti u školama. U središtu sprege političkog i obrazovnog sistema je akademska zajednica, odnosno Veličkovićeve kolege na katedrama nacionalnih književnosti koji, kako je to u naslovu knjige istaknuto – lažu za dobru apanažu.

– Knjiga je oštra kritika Veličkovićevih kolega, kojima je praktično rekao da lažu, da loše rade svoj posao, da su čak i nemoralni i da nanose ogromnu štetu studentima, đacima i nastavnicima u školama – objasnio je Dejan Ilić, urednik u beogradskoj Fabrici knjiga, koja je objavila Veličkovićevu knjigu.

Istakavši da su za takvo stanje najodgovorniji univerzitetski profesori književnost, za koje je rekao da „obavljaju ideološki i politički posao za uski stranački krug ljudi“, Veličković je naveo da je želeo da ukaže na štetnost takvog pristupa književnosti.

– Kada se poveže sa obrazovnim sistemom, identitetskim politikama i ideologijama koje definiše vlast, književnost nije bezazlena i na tu vrstu „kriminala“ treba ukazivati – poručio je Veličković, koji je za prvo predstavljanje svoje nove knjige odabrao Užice jer je u tom gradu, pre 12 godina, zajedno sa Ružicom Marjanović, profesorkom književnosti u Užičkoj gimnaziji, i njenim koleginicama pokrenuo regionalni susret pisaca „Na pola puta“, koji privlači veliku pažnju i pisaca i užičkih gimnazijalaca.

Ocenivši da se plemeniti ciljevi književnosti mogu ostvariti kroz stručan i pošten rad nastavnika, Veličković je naveo da je to moguće postići ukoliko se ne falsifikuju književni tekstovi i biografije pisaca i ako se književnost ne koristi kao sredstvo za ideološku i nacionalističku indoktrinaciju.

– Decu teramo da čitaju, a zapravo ih ne naučimo da čitaju zato što nam to nije cilj, već da ih, kroz izbor određene literature i način na koji se ona tumači, uverimo u to da njihovo pripadanje određenoj naciji ili etničkoj skupini nema alternativu – kazao je Veličković.

Iako je, kako je ocenio, nastava književnosti pogodna za to da se kroz rasprave o knjigama razvija kritičko mišljenje i izgrade etički principi, on je naveo da čitanke ne razvijaju kritičko mišljenje, da mladi imaju otklon prema knjigama koje ih se ne tiču, da neke od njih nisu prikladne njihovom uzrastu, te da je gradivo preobimno, a nastavnici preopterećeni.

– Sve to navodi na zaključak da cilj obrazovanja u današnjim školama nije slobodnomisleći, samostalni i inteligentni pojedinac, nego neko ko je uplašen, ali siguran unutar kolektiva, neko ko nije spreman da kritički misli, već će se iz oportunizma ili poslušnosti prikloniti stavovima većine.

– Argumenti za to da nastava književnosti treba da bude drugačija i plemenitija nalaze se u mojoj knjizi, koja bi trebalo da zainteresuje i roditelje koji bi trebalo da se pitaju šta se dešava u školi. Ako bi nastava u školama bila drugačija, ljudi bi bili kritičniji, tražili bi pristojniji i bolji život, iskazivali bi hrabrost da ga menjaju – poručio je Veličković i dodao da su, za sada, reakcije akademske zajednice na njegovu knjigu „ćutanje i ignorisanje“.

Koga se škola tiče

U obrazovnim sistemu Srbije ima oko 130.000 zaposlenih, oko 90.000 dece u generaciji i milion njihovih roditelja ili staratelja. Kada se sve to uzme u obzir, to je više od dva miliona ljudi kojih se tiče škola, ali kada štrajkuju prosvetni radnici, niko ih ne podržava – istakao je Dejan Ilić.