Ko im je kralj?

„Treba li možda s nekim da razgovaram?“ upitala je, već malo ohrabrena.

„Ko im je kralj?“

Nemaju kralja, nikakvog vođu.

Koliko vidim, oni su u stalnoj vezi.

Sve što zna jedan, znaju i ostali.

Na prinčev nagovor, obazrivo je stupila u neke od koliba.

U jednoj je čovek-biljka nepomično ležao na kosom krevetu, dok mu je sunce obasjavalo lice, a ostale su bile prazne i sve iste, pa bi brzo izašla.

Međutim, na ulazu u poslednju kolibu u nizu samo je uskliknula i ostala nepomična.

Nasred prostorije stajala je poveća saksija, a iz nje je virila, od grla naviše, glava jednog od ljudi-biljaka.

Dopustila je princu da je izvuče napolje.

„Ali… jesi li video? On je živ.“

Živ je, ne boj se.

„Pa, u toj saksiji nema mesta za njega, čak i ako se sasvim skupio. I zašto bi neko bio zakopan do grla?“

U redu je.

Smiri se.

Uzrujana si.

On je dobro.

Ja sam kriv.

Nisam smeo da te pustim da uđeš.

Zaboravio sam da tebi to neće izgledati prirodno.

Meni!? Zar to ikome može da izgleda prirodno, upita se Milistrata.

Moram da spavam, pomislio je princ kada su se opet našli u njegovoj kolibi.

Zbunjena i obamrla, Milistrata je zaboravila da upita ono o čemu je čitavo popodne razmišljala: našla sam ga, a šta sada da učinim?

Hoćeš li moći da spavaš u ovakvom krevetu?

„Pokušaću.“

San na bilo čemu biće bolji od stvarnosti.

Oni kažu da veći deo dana moram biti u kontaktu s vodom ili bar blizu nje, ali ne vredi da me pitaš zbog čega.

Prišao je krevetu i Milistrata zadrhta, setivši se zajedničke noći.

Princ skide tuniku i ona se jedva suzdrža da ne krikne.

Nos i usta nisu bili jedini organi koje je izgubio.

Valjda je i to deo kazne, pomisli ona.

Spavala je i sanjala kako jaše.

Oko nje su se tiskali ljudi koje nije poznavala i nastojali su da uhvate uzengije, ali ona je propinjala konja.

Pa, ja sam sanjala njegov san!

Moram to da mu ispričam.

Pre nego što je stigla išta da ispriča, pogledala je ruku koju je podigla s prinčevih grudi.

Cela podlaktica postala je zelena!

Vidi, vidi, uzviknula je držeći ruku i dalje u vazduhu, kao da ne sme da je pomeri.

Princ se probudi i osmotri je, ali nije preneo nikakvo osećanje, niti je pokazao iznenađenje ili strah, bar koliko je mogla da vidi na njegovom licu bez mnogo crta.

Zahvatiće i tebe, konačno pomisli.

Ako želiš, možeš da se vratiš. Mislim da još nije kasno.

U pravu je, pomisli Milistrata, već videći kako joj se gnusno zelenilo povlači s kože dok hita iz ovog košmarnog kraja.

Ne mogu ništa da učinim za njega, čak ni da ga poljubim.

Zar ću mu pomoći ako i ja stradam?

Malo potom, postide se svojih misli.

Rekla sam mu da je hrabar, a kakva sam ja?

„Ne želim ponovo da te izgubim. Ostaću s tobom.“

Želeo bih da ostaneš, ali samo ako si sigurna.

Nije bila sigurna, ali klimnu glavom.

„Ako… ako mi se to dogodi, i ti ćeš moći da čuješ moje misli, zar ne?“

Hoću.

Probudivši se tek sledećeg jutra, pogledala je svoju ruku – čitava je bila tamnozelena.

Milistrata požele da kaže princu šta se dogodilo, ali nije mogla ni glasa da ispusti.

Dotakla je prstima lice i umesto nosa i usta našla samo glatku kožu.

Skočila je s kreveta, pokušavajući da zavrišti, ali nije imala čime.

Ni da diše nije imala čime.

Napela je grudi, prinela ruke vratu, ali dah je bio zarobljen u njoj.

Panično se isteturala iz kolibe i pala u vodu.

Neko ju je uhvatio s leđa.

Osetila je princa; čvrsto ju je držao iako se otimala.

Ne boj se, ne boj se, postepeno su njegove reči doprle do njene svesti.

Ne boj se. Sve je u redu. Preobrazila si se. Dišeš kožom, nećeš se ugušiti. Opusti se. I ja sam se tako osećao.

Autor je prozni pisac, čija je knjiga priča „Preimućstva kruga“ objavljena u izdanju Arhipelaga.
__________