Povratak na „mesto zločina“: Šta znamo o Bori Draškoviću, reditelju i piscu, koji bi da ima vlast prvo očistio reke?

Boro je to saznao u hotelskoj sobi u San Francisku u jeku uspeha svog antologijskog filma „Horoskop“ a ubrzo zatim sedeo je u društvu Suzan Zontag i prvi put probao avokado, u kome se kako, kako mu se tada činilo, skupila sva gorčina stvarnosti.

„Zar je avakado gorak?“, upitaće i kao odgovor začuti smeh.

I, o tome Boro, između ostalog, piše u svojoj poslednjoj knjizi „Dnevnik povratka“, jednoj od mnogih koje je napisao.

Donosi detalje o svemu što se zbivalo u vezi sa spornom predstavom, o tome kako misli pozorište i film, o ringu kao metafori, verovatno ne sluteći, makar tada, kada je režirao „Tikve“, da će upravo ovo borilište u kome se neprestano primaju i uzvraćaju udarci odrediti njegov životni i profesionalni put.

Karijeru je nastavio u više pravaca, a u znak protesta, zbog zabrane predstave okrenuo je leđa pozorištu i neće se u njega vratiti punih 30 godina.

Zbog ovog njegovog čina prema profesiji Rade Šerbedžija, kazaće mu da se tada spalio kao Jan Palah usred Praga.

U teatar će se vratiti s „Antigonom u Njujorku“, a u njegovoj biografiji stoji i da je bio jedan od osnivača Bitefa, kasnije i Akademije umetnosti u Sarajevu. Da je od 1976. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu kao šef katedre za režiju izvodio multimedijalnu nastavu glume i režije, da su njegovi studenti između ostalih Boris Isaković, Haris Pašović, Nikita Milivojević, Andraš Urban, Boris Liješević…

Režirao je ukupno pet dugometražnih igranih filmova „Horoskop“, „Nokaut“, „Usijanje“, „Život je lep“ i „Vukovar jedna priča“, a filmski kritičar Nebojša Popović tačno će primetiti da je Boro što se tiče ovog dela svog opusa uvek bio cenjeniji u svetu nego kod kuće.

Danas, kada su nam puna usta pitanja o tome kako su nam se desile tragedije u maju, i otkud toliko nasilja valja ponovo pogledati Borine filmove koji precizno pokazaju njegovo generisanje, gradaciju i eksalaciju.

„Sapet, klaustrofobičan, mentalno, a katkad i fizički stešnjen, okovan prostor dovodi, korak po korak, Draškovićeve filmske priče do kulminacije, do njihovog tragičnog „usijanja“, piše esijista Srđan Vučinić u svom tekstu „Prostranstva i orahove ljuske pobunjenog čoveka“ posvećenog Bori Draškoviću.

Taj prostor, neretko je hercegovački krš odakle su i Borini koreni najbolje dočaran u mini TV seriji „Duvanski put“ rađenoj prema scenariju Mirka Kovača.

Boro Drašković rođen je 29. maja 1935. godine u Sarajevu.

Otac mu se bavio stilskim nameštajem i vodio ga da gleda filmove, a majka je šila kostime za pozorište, između ostalih i za prvu predstavu koje je Boro pogledao – „Pikovu damu“.

Oženjen je Majom Drašković, kostimografkinjom, scenografkinjom, scenaristkinjom, saradnicom u svim njegovim projektima.

U prustovsko frojdovskom intervjuu odgovarajući na pitanje koji prirodan dar bi voleo da poseduje odgovorio je „Jedva sam izvukao živu glavu i sa ovim što imam“.

Da mu neko da vlast u Srbiji na jedan dan prvo bi otpočeo s temeljetim čišćenjem naših reka, a politički projekat koji bi doneo najveću sreću svetu prema Bori je „biblijski sistem visoke pravednosti : ne čini drugome što ne želiš da čine tebi.“