„Žrtva govora mržnje zbog stavova o životu u Srbiji“: Ko je Marko Janketić, umetnik koji je iskusio „toplog zeca“ posle jednog intervjua?

Dodao je i da bi želeo da njegova deca žive u uređenijoj zemlji, gde su institucije nezavisne, a čitav video intervju koji se odvija u automobilu dao je sliku Marka kao otvorene i spontane osobe što je skoro, pa raritet u javnim nastupima umetnika zabrinutih da im se ne omakne izjava koja suviše preteže na neku od mnoštva suprostavljenih strana ovde.

I, reakcije na njegovu iskrenost su odmah stigle sa društvenih mreža –  pretnje smrću i  uvrede.

Zbog reči, koje, treba li to da pominjemo, predstavljaju opšte mesto u našoj svakodnevici poslednjih 30 godina. Naivno je Marko, u tom intervjuu, opomenuo sam sebe kako neće da se uvlači u politiku, mada je u više navrata prokomentarisao stanje u društvu. Dotakao se Petog oktobra u kome je učestvovao, beznađu koje je nakon toga usledilo. Videlo se, a i sam je rekao da je malo ljut zbog svega što primećuje u svom okruženju.

„Ljudi ovde sebi ne mogu da priušte ni pozorište, ni bioskop, ni nešto lepo jer žive na ivici egzistencije“,  kazao je komentarišuši popularnost rijalitija tipa „Zadruga“.

Primetio je i da volimo da virimo u tuđe živote, da ostrašćeno reagujemo i kada pratimo sport, da se identifikujemo sa tuđim uspehom umesto da uradimo nešto svoje, „makar malo“.

Dotakao se pozorišta “Boško Buha“ i rekao da mu se kosa na glavi diže od Fejsbuk aktivista koji tvrde da se glumci ne bune jer su uhlebljeni.

„Izađite brate mili na ulicu kao i ovi veliki desničari što viču Kosovo je srce Srbije“, poručio  je ironično.

Ispričao je i da je možda bliži filozofiji života starijih glumačkih generacija, da posle proba voli da ostane u kafani i druži se s kolegama, kao i da nema ništa protiv što su mlađe generacije glumaca ambicioznije i nemaju vremena za takve stvari, nego rađe idu u teretenu i saunu.

Voli poeziju i često u intervjuima provuče citat nekog pesnika, kao i u ovom gde je svoju tezu o stanju u zemlji potkrepio stihovima pesme „Pijanstvo“ Vladislava Petkovića Disa –  „Neće biti bolje, nikad, nikad bolje, nikad biti neće.“

Rođen je u glumačkoj porodici. Sin je Mihaila Miše Janketića i Svjetlane Knežević. Debitovao je u pozorištu sa 12 godina u predstavi „Bašta sljezove boje“, a prvi nastup na filmu bio mu je u  ostvarenju „Tri palme za dve bitange i ribicu“.

Pre nego što je iz drugog puta upisao glumu na  Akademiji umetnosti u Novom Sadu, koju je završio u klasi glumca Borisa Isakovića mislio je da će se baviti dizajnom nameštaja.

Pohađao je Drvno-prerađivačku srednju školu.

Jednom je u šali rekao da svi znaju za čuvenu beogradsku srednju školu koju su zvali EPŠ – „eventualno poslednja šansa“, a njegova  je bila DPŠ – „definitivno poslednja šansa“.

Odmalena je bio nadaren za crtanje i slikanje, a jedno vreme se bavio i izrađivanjem stilskog nameštaja.

Dokazao se u najrazličitijim ulogama i u pozorištu i na filmu a sinhronizuje i crtaće.

Neke od najznačajnijih uloga ostvario je u filmovima „Bićemo prvaci sveta“, „Branio sam mladu Bosnu“, „Šišanje“, „Krugovi“, „Dara iz Jasenovca“, „Toma“ , serije „Ubice mog oca“, „Močvara“.

Dobitnik je nagrade za lepotu govora „Dr Branivoj Đorđević“ za ulogu Vlajka Mujića u predstavi „Vrat od stakla“. Rođen je u Beogradu 13. jula 1983. godine.