Ko je najveći srpski umetnik?

Na to pitanje Osoba A odgovara: „Imam plodnu produkciju i izlagačku aktivnost… o meni je stručna javnost napisala nebrojene tekstove“. Osoba B: „Sa svake svoje izložbe rasprodam skoro sve radove po odličnim cenama“, a Osoba C: „svojim prisustvom uglavnom izazivam nelagodu… moja dela su problematična, skandalozna, često zabranjivana.“ Publici tog konkretnog rada nisu stavljeni na uvid umetnički opusi te tri fiktivne ličnosti, već samo njihove izjave, realizovane kao vid njihovog samobrendiranja. Ubedljivost njihovog nastupa pred kamerom i sadržaj njihovih verbalnih izjava su jedine činjenice na osnovu kojih publika treba da donese sud o njihovoj umetničkoj veličini.

„Publika je u tom radu dovedena u položaj u koji se inače stalno dovode kustosi i kritičari“, kaže za Danas Stevan Vuković, jedan od kustosa izložbe „Pred sudom“ 28. Memorijala Nadežda Petrović. „Oni su dovedeni pred zahtev da odaberu nekog ko bi u najvećoj meri odgovarao kolektivnom fantazmu o najvećem umetniku neke sredine ili nacije, i da preuzmu odgovornost za taj izbor“, pojašnjava Vuković i dodaje da je okviru ovog rada izložena i glasačka kutija u koju su posetioci pozvani da ubace glas da bi rezultati glasanja bili poznati na kraju izložbe.

Izložba je inače postavljena u četiri prostorne celine i svaka od njih odgovara jednoj od podtema istraživanja o tipovima odnosa između umetničke i sudske prakse, nekada uzete u bukvalnom, nekada u vrlo proširenom, smislu suđenja – u smislu vrednovanja, kao u pomenutom radu. U njemu je to izvedeno na prilično zabavan način, mada činjenica da će, po prebrojavanju glasova publike, titulu najvećeg srpskog umetnika odrediti prosta većina govori da takozvani demokratski sistem vrednovanja ne nudi nužno pravedan odgovor na postavljeno pitanje.

Mnogo radikalnije preispitivanje ograničenja koje demokratski procedure glasanja imaju u današnjem neoliberalnom društvu možemo videti u radu grupe Ubermorgen, čiji su članovi tokom američkih predsedničkih izbora 2000. godine (Gor protiv Buša) napravili internet opciju za prodaju glasova građana. NJihovo obrazloženje je da su time želeli da kontrolu nad sudbinom glasova vrate samim glasačima, umesto da oni budu uvek predmet trgovine političkih partija, i pri tome su se pozivali na prvi amandman američkog ustava. Zašto na razne, zakonski dozvoljene načine, da drugi trguju glasovima građana, kada već građani mogu sami da ih prodaju, ako misle da im je to u interesu, i ako dobiju dobru tržišnu ponudu.

Sličan cinični pristup karakteriše rad Santjaga Sijere, koji je angažovao najamne radnike da tokom celog trajanja njegove izložbe u Brizbejnu 2010. na svojim ramenima pridržavaju eksponate, i to objekte nalik sanducima. Oni su dolazili svakog dana u galeriju kao na posao da bi izigravali žive postamente pred očima publike i zaradili zakonom zagarantovani minimalac. Kao prizor to deluje veoma ponižavajuće, ali je umetnik pravno pokriven ugovorom, a u moralnom smislu pokriva se tvrdnjom da to nije nešto što više degradira te ljude nego drugi poslovi koji se inače obavljaju u sistemu umetnosti, mada obično ne pred publikom.

Iako na prvi pogled to gotovo nužno deluje samo kao eksploatacija radnika od strane umetnika, mnogi aktuelni teoretičari umetnosti, kao što je to Kler Bišop, tvrde da je to prikazivanje samoeksploatacije, na koju ih tera sistem raspodele moći u društvu, a ne specifični umetnik, koji to samo demonstrira. Za razliku od brojnih drugih umetnika, u čije umetničko delo mnogo publici nevidljivih radnika ulaže isto toliko, pa čak i više truda na ne baš mnogo dostojanstveniji način, Sijerin rad te odnose u procesu produkcije ne krije, već na njima gradi „tenziju između posmatrača, učesnika i konteksta“. To što oni uznemiravaju i pobuđuju publiku da se pitaju da li je to umetnost, i da li umetnicima treba dozvoliti da rade takve stvari, nije njihova slučajna posledica, već upravo to što te radovi čini stvarno delotvornim.

A da li neke umetnike treba osuditi za to što rade tematizuje i video rad Hile Peleg, realizovan u formi koja deluje kao neka televizijska sudska drama. Nosi naziv „Zločin protiv umetnosti“ i prikazuje proces koji su inicirali umetnici Tirdad Zolhadr i Anton Vidokle, tražeći da im se sudi za saradnju sa „novom buržoazijom“. Oni su sami sebe denuncirali i tražili da se obrazuje sud, sa tužiocima, braniocima i svedocima, pred kojim su se i pojavili u Madridu 2007.

ideo Tee Tupajić prikazuje sličan proces, doduše više istražni nego sudski, o krivici kustosa velikih izložbi, dok su Bojan Đorđev, Tanja Šljivar i Siniša Ilić osmislili, dramatizovali i na scenu postavili transkript dadaističkog suđenja Morisu Baresu, na čije mesto kao optuženika tokom izvođenja često stupa Dobrica Ćosić, uz indikaciju da to mogu biti i LJubiša Ristić i Emir Kusturica. Po izjavi autora, Baresova (ili Ćosićeva) pozicija se uzima kao „primer strategije, mehanizma, i pozicije, koju umetnici i intelektualci, kroz istoriju, zauzimaju u odnosu na vlast“, da bi se tematizovao taj „čudni magnetizam između umetnika i vlasti“, koji se manifestuje „kroz saučesništvo i ‘volju za moć’ ili sa druge strane kroz radikalnu kritiku“. Javno čitanje trasnkripta dadaističkog suđenja izvedeno je na sceni Doma Kulture u Čačku, u okviru otvaranja izložbe „Pred sudom“28. Memorijala Nadežda Petrović.

Ova manifestacija će trajati do 1. novembra a, prema odluci Saveta Galerije, ove godine tradicionalne nagrade – Nagrada Memorijala i Nagrada Galerije, neće biti dodeljene. U duhu teme ovogodišnjeg Memorijala biće dodeljena samo nagrada publike koja će doneti sud o najboljem umetničkom delu.

Ponižavanje

Rad Santjaga Sjere, prikazan na izložbi Memorijala nije, naravno, jedini u kojem je on legitimno ponižavao ljude. Na Bijenalu u Veneciji je tražio osobe vanevropskog porekla, izrazito tamne kože i kose, kojima je platio da se ofarbaju u plavo, a u jednom drugom njegovom projektu radnici su za novac kopali zemlju tako da oblikuju slova koja formiraju reč poniženi. Sjera je uspeo da i anarhistima stavi kapu s magarećim ušima i natera ih da slušaju papinu božićnu poslanicu a plaćao je i prostitutkama da na njihovim leđima istetovira liniju.

Bezizlazna situacija

Prvi prizor koji dočekuje posetioca je suočenje sa prekim sudom, panoramska fotografija Ivana Faktora sa scenom preuzetom iz filma Frica Langa iz 1931. godine, ali ponovljenom tako da su u ulogama porote, sudije, optužbe i odbrane na njemu, u stvari, razni akteri sa lokalne umetničke scene kojoj Faktor pripada. Izveden u vrlo monumentalnom vidu, taj prizor posetioca dovodi u položaj nekoga ko se sučeljava sa situacijom koja deluje više nego bezizlazno, i izgleda da je presuda veoma jasna bez obzira kako se postavi optužnica i kako se bude ceo proces odvijao.