„Teorije zavere linije su manjeg otpora, način da se zapravo ne moramo suočiti s istinom. Lepo bi bilo zamisliti, zar ne, da sad dok ovde razgovaramo, u nekom podrumu neko kuje planove oko toga da nas ubije. Baš lepo i jednostavno“, izjavio je u intervjuu samo nekoliko sati pre tragične smrti kontroverzni italijanski reditelj Pjer Paolo Pazolini. Ipak, ni četrdeset godina kasnije, teorije zavere ne prestaju da okružuju njegovu ubistvo.

Na 43. Festu prikazan je film „Pazolini“ u režiji Ejbela Ferare („Kralj Njujorka“), i to na dan kada bi majstor italijanske kinematografije napunio 93 godine. Pazolini, koga igra Viljem Dafo, svoj poslednji dan života provodi pišući novi roman „Petrolio“, dajući intervjue, družeći se sa porodicom, dogovarajući se sa svojim agentom o premijeri novog filma „Salo ili 120 dana Sodome“, razmišljajući o narednom filmu, razgovarajući sa prijateljicom Laurom Beti o poseti Stokholmu i njenom angažovanju u filmu „Privatni poroci, vrline javne“ Mikloša Janča, koji je sniman u Jugoslaviji, slušajući hrvatsku narodnu muziku, igrajući fudbal… Kada upita mladića Pina Pelosija da se provoza sa njim tragična kob zauvek će obeležiti njegov život čiji kraj do danas nije razjašnjen.

Film koji nudi Pazolinijevu svakodnevicu zapravo je vrlo slab, i u svoja 84 minuta čak se čini predug. Ipak, Dafoov doprinos je nemerljiv i njegova uloga donosi jednog Pazolinija koji ne posustaje u svojoj nameri da blasfemijom ponovo napadne društvo, ne samo filmom „Salo“ koji bi uskoro trebalo da ima premijeru u Milanu kako bi izbegao cenzuru, već i narednim filmovima i knjigama koje će na sličan način manifestovati njegovu lucidnost i očaj. Najsnažniji utisak, nakon letargije u koju zapadate tokom gledanja filma, donosi scena samog ubistva. Veliki genije koga grupa mladića prebija zbog njegovih seksualnih sklonosti, leži u blatu, dok preko njegovog tela ubice u begu prelaze njegovim sopstvenim kolima. Snažna scena podići će vas iz ušuškanih bioskopskih stolica.

Ipak, iako su reditelj Ejbel Ferara i scenarista Mario Kozina proveli, kako kažu, dug period pripremajući se za ovaj film – čitajući pisane izvore, policijske izveštaje, sudske zapise, razgovarajući sa bliskim Pazolinijevim prijateljima i porodicom, prihvatili su verziju ubistva iz prve istrage 1976. godine, koja je zaključena presudom Pelosiju i „nepoznatim počiniocima“ (što je nakon žalbe izbačeno). Pelosi je u priznanju izjavio da je ušao u rediteljeva kola, da su zajedno svratili u restoran gde je Pazolini popio pivo dok je mladić jeo špagete, te da su zatim otišli do napuštenog dela grada u blizini železničke pruge, gde ga je Pazolini upitao da uradi nešto „što nije hteo“. Nakon sukoba, mladić je uzeo dasku kojom je udarao Pazolinija i zatim potrčao ka autu, kojim je bežeći u mraku slučajno pregazio reditelja. Dodatna istraga potvrdila je da je Pazolinija ipak ubilo više ljudi, te da je reč o pokušaju pljačke. Tada sedamnaestogodišnji Pelosi osuđen je na devet godina zatvora, a pre nekog perioda promenio je svoj iskaz, dodajući da su kriminalci pretili da će ubiti i njega i njegovu porodicu.

Ipak, činjenica da je reditelj filmova „Jevanđelje po Mateju“, „Dekameron“, „Cvet hiljadu i jedne noći“, „Salo ili 120 dana Sodome“, koji se i danas smatraju kontroverznim, bio progonjen zbog svojih političkih stavova i seksualnog opredeljenja, oduvek je pružala mogućnost za pomenute teorije zavere, posebno ako se ima u vidu da je Pazolinijevo ubistvo vrlo brzo „gurnuto pod tepih“. Fašisti koji su mrzeli levičare, mafija, političke struje… mogući počinioci su brojni. Feraru ništa od toga nije zanimalo. Kako je izjavio, ovo nije ni triler ni misterija, već omaž njegovom omiljenom reditelju, reditelju koji je izjavio da je „narativna umerenost, kao što svi znate, mrtva, a mi smo u periodu žalosti”. Za velikog Pazolinija, u svakom slučaju nedovoljno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari