Ko kaže da sanjamo na samo jednom jeziku?

Gosti, predstavljeni kao pisci koji pišu na nekoliko jezika i svesno se igraju granicama u svakom smislu, bili su iz Švajcarske. Odnosno, u slučaju Xonatana Hjustona, u pitanju su, kako mu i ime kaže, SAD, preciznije Kalifornija i Los Anđeles u kome je rođen i engleski kao maternji jezik, i Švajcarska kao zemlja u kojoj je odrastao, a u slučaju Arnoa Kameniša pored nemačkog iz njegovog kantona, i retoromanski – jezik kojim govori još samo 40.000 ljudi na svetu.

Sanjanje kao deo ljudskog života odabrano je kao metafora jer je kreativan proces kao i pisanje, i Hjuston, koji je odrastao u Švajcarskog u to vreme sanjao je na švajcarskom nemačkom, a sada više na engleskom, jer, kako kaže, i sanjanje uvek zavisi od konteksta. Arno Kameniš pak smatra da su od jezika u snovima važnije slike, ali dodaje da je jezik njegovog srca retoromanski, dok distanca koju ima prema drugom svom jeziku uslovljava pisanje na nemačkom.

Jezik i jeste stvar srca, kao i pitanje domovine, a kako se povodom toga osećaju ovi pisci koji su kod kuće u više zemalja? To je oslobađajuće, kaže Hjuston, iako ne uvek jednostavno. „Kad mislim na domovinu, onda su to osobe koje su u toj domovini – u kantonu gde sam odrastao, Los Anđeles gde sam se rodio, ali i Lihtenštajn“, rekao je on primetivši da je to jedna “slagalica” od domovine, kao ni da u jednoj od njih nije sto posto kod kuće. U njegovih deset pripovedaka junaci su u potrazi za domovinom, a i inače on istražuje šta je to domovina i dodaje da je ona i jezik, ali i krajolik.
O tome koliko je važno da jezik književnosti bude blizak životu, Kameniš kaže da ga tekst samo i zanima ukoliko je blizak životu, a jezik je nosilac toga. Granice između jezika, u njegovom slučaju nemačkog i retoromanskog, zapravo su porozne, u prirodi jezika je da utiču jedni na druge, oni se menjaju, nisu fiksirani, osim u rečnicima, primećuje Kameniš i dodaje da je raznolikost jezika ono što njega obeležava.

Hjuston je govorio i o mešanju književnih tradicija u svom pisanju, o tome da započinje jednu priču počevši od lihtenštajnske legende a završava u nekom kalifornijskom “mitu”. NJemu se dešava i da ge lektori nemačkog jezika ispravljaju govoreći mu kako se određena reč kaže na nemačkom, ali on insistira na svom način jer je u pitanju njegov jezik, no i pita se kako ostati autentičan a biti razumljiv.

Oba pisca bave se i prevođenjem, Hjuston i tuđih knjiga, a Kameniš kaže da su njegovi prevodi sopstvenih tekstova zapravo dva originala – on jednu priču, na primer, napiše na nemačkom, pa je ponovo piše na retoromanskom.

Opet, razlike postoje i među tržištima. U Hjustonovom slučaju, američkog i onog nemačkog govornog područja, pa i među jednim i drugim izdavačima. On kaže, recimo, da je u Lihtenštajnu mnogo autora u odnosu na veličinu zemlje, da se svi međusobno poznaju, da su kontakti sa izdavačima lični, a u Americi nikada ni ne sretne svoje izdavače, ali je zato tamo publike više i fidbek o svojoj kwiževnosti dobija i od ljudi koje ne poznaje. Ali, u Americi jedino ako ste beli muškarac možete da pišete šta hoćete, primećuje Hjuston, već ako ste žena, očekuje se da se u svojoj književnosti bavite ženskim pitanjem, a ako dolazite iz Afrike, na primer, onda treba da se bavite identitetom. O tome pak o čemu pisac treba, mora, može, sme ili ne sme da piše, Kameniš jednostavno kaže da je pisanje dogovaranje sa samim sobom, a ne pregovaranje sa drugima.