Ko was šiša?

„Nažalost, Stručni savet (Zoran Erić- istoričar umetnosti, Milica Petronijević- istoričarka umetnosti, Milica Tomić- umetnica, Stevan Vuković- teoretičar umetnosti i Branislav Dimitrijević- istoričar umetnosti) saučestvuje u krađi i ’čuva stražu’ Zoranu Todoroviću, uz pomoćBranislava Dimitrijevića, sada u ulozi komesara i pomoćnika ministra kulture za međunarodne odnose, a u ’složenoj diskusiji i uz ozbiljno kritičko promišljanje, i to bez suvoparnog glasanja’“, nastavlja Džafo. „Ostaje mi nejasno da li članovi Stručnog saveta možda nisu dovoljno obavešteni i ne znaju šta se dešavalo na tlu Srbije u poslednje dve decenije ili nipodaštavaju, omalovažavaju i prenebregavaju niz akcija, performansa, izložbi, izvedenih po gradovima Srbije (i šire), o čemu postoji bogata i sređena dokumentacija, publikovana u knjigama, katalozima…“, dodaje Nikola Džafo, uz konstataciju da o svemu tome ne priča napamet. „Prvo ću citirati – kaže on – obrazloženje Stručnog saveta koji je doneo odluku i deo intervjua koji je za Politiku dala Milica Tomić, a potom ću, za neupućene, navesti hronologiju akcija javnih šišanja kao i spisak literature u kojoj se može pročitati o LED artu, zamrzavanju, Kunstlageru, kosi, šišanju…“, navodi Džafo.

„Projekat Zorana Todorovića je zasnovan na složenom procesu i kolektivnoj participaciji u tom procesu. Projekat podrazumeva industrijsku izradu ćebadi napravljenu od ljudske kose koja se prikuplja u velikom broju frizerskih salona kao i berbernica koje postoje u ustanovama u kojima se privremeno ili trajno boravi, kao što su kasarne, zatvori, domovi starih i sl. Balirani paketi ćebadi čine osnovni deo instalacije koju prati video-dokumentacija o procesu izrade ovog objekta. Istovremeno, instalacija je otvorena za učestvovanje publike: ćebad se može uzimati, na njoj sedeti, isprobavati na razne načine, premeštati itd. Za izradu ključnog dela instalacije potrebno je tri do četiri hiljade kilograma ljudske kose dobijene šišanjem petsto do petsto pedeset hiljada ljudi. Materijal će se prikupljati u periodu od tri meseca, zatim će se čistiti, sortirati, skladištiti, hemijski i fizički obrađivati, da bi se potom ova „ljudska sirovina“ ugradila u ćebad potpuno standardnog izgleda i upotrebe. Izlagaće se dokumentacija ovog proizvodnog procesa u prostoriji ohlađenoj do temperature koja izaziva želju da se zaogrnemo. Todorovićev projekat deluje vizuelno, fizički i simbolički na pojedinca, i njime biva iskazan stav o jednom društvenom stanju koje se doživljava putem osećaja izolovanosti, bespomoćnosti, i ogoljene egzistencije subjekta u uslovima epohe biopolitike (i u nekom zatvorenom sistemu). Ovaj projekat je takođe iskaz o ulozi umetnika koji inicira i orkestrira određeni proces nad kojim ne može, i ne želi da ima potpunu kontrolu, te sam proces postaje aspekt društvenog povezivanja i participacije. S druge strane, ovaj proces ima materijalni rezultat u koji je i sam utkan“ (iz obrazloženja).

„Možemo reći da se Zoran Todorović(…) bavi jednom velikom temom: biopolitikom – koju je filozof Đorđo Agamben formulisao stavom: svi mi još uvek živimo u koncentracionom logoru. Interesantno je da je Todorovićodredio mesto umetnika unutar ’ogora’, kao nekoga ko preuzima funkciju ’ekonoma’, nekog ko prikuplja ’ljudske sirovine’, i pretvara ih u upotrebni predmet“ (deo intervjua Milice Tomić, Politika, 10. januara 2009).

Kratki podsetnik za neupućene

Fenomenom kose i šišanja, tj. njihovim etičkim, estetičkim, kulturnim i političkim konotacijama, Džafo se bavi od 1995. do današnjih dana. Idemo redom. Etičko(estetički) performans „Ko was šiša?“ u beogradskom CZKD (7. septembra 1995), u okviru programa septembarske dekontaminacije CZKD. Javno šišanje počelo je tačno u podne, posle uobičajenog zvuka sirene za vazdušnu uzbunu, i odvijalo se na STOlici (multifunkcionalni objekat; autor N. Džafo)… Performans „Ko was šiša?“ u RU „Radivoj Ćirpanov“ u Novom Sadu (1995)… Performans „Ko was šiša?“ u niškom Domu kulture (1998)… „Kunstlager – Živeti u Srbiji“ (2000, u novosadskoj Katoličkoj porti) ukazao se kao stav i aktuelna životna priča. Autentična umetnost ovog prostora koja je razumljiva i svima ostalima. Realizatori projekta su u formi umetničkog prikazanja kvazikataklizmične realnosti (likovno-scenski ambijentalni spektakl) markirali i predočili stanje u kome smo zatečeni (i zatočeni). Projekat je utemeljen na tezi da je naša zemlja „najveći i najlepši logor na svetu“… Performans javnog šišanja, kao jedan od segmenata Kunstlagera, izveden je u šatoru, a dobrovoljno se ošišalo više od dvadeset posetilaca… Izložba „Novosadska art scena“ u beogradskoj Galeriji „Remont“ (2005). Za izradu skulpture „Uzaludni pogledi“ korišćena je kosa koja je prikupljena i čuvana od prve akcije „Ko was šiša“ u Beogradu. Izložba „Hibridno-imaginarno“ u novosadskom Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (2006). Akcija prikupljanja kose u novosadskim frizerskim salonima trajala je tri meseca… Prikupljeno je dvadesetak kilograma kose koja je upotrebljena za izradu instalacije „U slavu ošišanih“. Instalacija je izlagana više puta u Novom Sadu, Čačku, Beogradu…