Kod Šostakoviča i Prokofjeva ima hevi metala, a kod Metalike čistog baroka

Teme su se prirodno ticale njihove ingeniozne verzije muzike sastava Metalika, što će biti i glavni sadržaj najavljenog koncerta u Beogradu. Od svog prvog ‘živog’ nastupa u Srbiji 2005. Apokaliptika je ovde u međuvremenu izrasla do jednog od najomiljenijih bendova, koji sa sasvim osobenom poetikom donosi klasiku hevi metal žanra za svoju vernu publiku.

* Vaš debi album „Plays Metallica by Four Cellos“ popularan je i dalje širom sveta, i upravo će predstavljati bazu vašeg programa u Beogradu. Da li ste od prve imali osećaj da će postati klasik, u trenutku kada ste ga objavili 1996?

– Kad smo počeli da sviramo obrade Metalike na violončelima, bilo je to samo zabave radi sa prijateljima. U to vreme smo povremeno nastupali na žurkama u studentskim domovima. Onda su nas pozvali da snimimo svoj sopstveni album 1995, pa smo prvo pomislili da je izdavač malo lud (smeh), ali smo rekli sebi da to možda i nije tako loša ideja – hajde da probamo! I stvarno smo ga snimili u Helsinkiju, u studiju Akademije „Sibelius“, gde smo i studirali, pa je ta usluga koštala skoro ništa – cifra je bila oko 1.500 sadašnjih evra, što stvarno ne može da se poredi sa uobičajenim budžetima. Tek, mi smo završili naš deo posla, predali sve izdavačkoj kući i otišli dalje svako svojim poslom, zaboravljajući na celu priču. Međutim, odjednom smo počeli da sa svih strana dobijamo izuzetno povoljne kritike – i to iz cele Evrope – ploča je na kraju licencno objavljena u nekih 30 zemalja širom kontinenta. Nije da smo očekivali takav odziv, zaista – verovali smo da ćemo u najboljem slučaju prodati 500 ili možda 1.000 primeraka, i tako povratiti uložen novac, što bi nas učinilo stvarno srećnim…

Imali smo iza sebe svega pet ili šest koncerata sa ovim programom, kad smo dobili ponudu da nastupimo u Finskoj tokom dve večeri kao predgrupa za Metaliku, i od tad smo dobijali sve više i više poziva sa svih strana sveta. Prva strana zemlja u kojoj smo nastupili bila je Nemačka, potom smo obišli Skandinaviju, pa celu Evropu. Naš uspeh je tako došao logično, ali postepeno, korak po korak, bez nekog ambicioznog plana, što nam je omogućilo da ostanemo onakvi kakvi smo bili na početku, verni svojim originalnim muzičkim idejama. I zato nam je – mada smo prodali od tad 6 miliona ploča, svirali ukupno 600 koncerata, i već 23 godine smo na turneji – sve ovo još uvek zabavno.

* Ipak, koncerti na kojima svirate baš Metaliku uvek su izuzetno prihvaćeni…

– Da, njih smo izvodili ukupno oko 200 puta. Za naše stare fanove, koji su nas slušali od početka, ovi koncerti su uvek uzbudljivi, jer ih vraćaju u prošlost, kao da putuju vremeplovom. Čak je i za nas to vrlo posebno iskustvo – što evocira neka osećanja koja smo imali na samom početku karijere, kao da se vraćamo na svoj izvor.

* Kako objašnjavate magiju tog albuma, kog još uvek iznova otkrivaju mladi slušaoci?

– Ponekad se i sami pitamo (smeh), ali neka magija sigurno postoji. Pre svega, snimili smo najbolje pesme koje je Metalika imala do tog trenutka. A to su stvarno veoma dobre pesme – da počnemo od toga! Obrade koje smo napravili bile su neobične, ali su se održale i očigledno zaživele svojim životom.

* Da li je to više album klasične ili hevi metal muzike?

– To je definitivno više metal album – reč je o komponovanoj metal muzici. Ali, kao muzičari, mi zaista ne vidimo jasno te klasifikacije pred sobom, niti imena i granice žanrova – moraš ostati otvorenog uma, jer muzika je muzika. Na primer, unutar vrhunskih dela klasične muzike možemo naći tako puno elemenata metal zvuka. Pre svega kod Šostakoviča i Prokofjeva, ima delova koji su ponekad čist hevi metal, kao što kod Metalike u nekim pesmama pronalazimo čist barok. Naravno, u pitanju su potpuno drugačiji instrumenti na kojima se kod njih taj stari zvuk proizvodi, pa kad ga oni sviraju na gitari i bubnjevima, onda se to doživljava kao metal, ali koreni su mnogo dublji, u klasičnoj muzici.

* Koji su još hevi metal bendovi bili vaši omiljeni dok ste studirali na Sibelius Akademiji?

– Osim Metalike, svakako još Sepultura, Pantera, Slejer…

* Dakle: „klasici metala“?

– Da, ali i Šostaković i Sibelijus! Zapravo, pravi spisak favorita bio bi: Sepultura, Pantera, Šostaković i Sibelijus… nama je to bilo savršeno slično, ha ha.

* Ko vam je najomiljeniji kompozitor klasične muzike onda?

– Sibelijus, bar za mene. Drugi članovi benda vole neke druge stvari, tako Pertu Kivilakso recimo voli Pučinija i operu generalno, ali mene Sibelijus na neki način uvek pogađa u dušu i srce. On je stvarno ogledalo finskog doživljaja sveta, jedinstven spoj strasti i melanholije. Mi Finci više volimo mol od dura, a najveći deo njegove muzike je u molu. Od naših modernih kompozitora za mene je najvažniji svakako Einojuhani Rautavara, koji je preminuo pre neku godinu…

* Koliko je kontekst finske kulture i grada Helsinkija, na obodu Evrope, uticao na vas?

– Svakako mnogo, ceo finski mentalitet se reflektovao na nas, ta stalna borba da se ostane jak i opstane. Mada nismo velika nacija – ima nas svega 5,5 miliona – mi uprkos teškim uslovima gajimo veliku potrebu za kulturom, stalno razvijajući svoju sopstvenu, sa svim tim velikim kompozitorima i drugim umetnicima koje su Finci uvek poštovali i smatrali važnim ličnostima u društvu. Tako da smo i mi na neki način srećni i privilegovani što smo deo te kulture i možemo da nastupamo širom sveta kao njeni ambasadori.

* Mislite li da je violončelo najpodesniji instrument iz klasične muzike za izvođenje hevi metala i da je dovoljno snažan po svojoj konstituciji za takvu namenu?

– Čelo ide dovoljno duboko sa zvukom – njime možete da svirate i bas liniju i gitarske frekvencije, ali i one vokalne. Da smo uzeli da sviramo Metaliku na violini – ne bismo recimo uspeli da izvedemo sve što treba da se čuje.

* Zašto ste onda uveli druge instrumente u sastav – bubnjeve, pa i vokal? Kako je došlo do toga da sami počnete da komponujete svoju originalnu muziku?

– Pre svega, nikad nam nije bila namera da stojimo u mestu. Želeli smo da probamo nove stvari, na isti način na koji smo smo u startu rešili da pokušamo nešto sasvim novo – svirajući hevi metal na violončelu kao klasično obrazovani muzičari. Bubnjeve je teško zameniti gudačkim instrumentima. Na prvom albumu smo prearanžirali bubnjarske deonice za jedno čelo – ali to nikad nije isti utisak. Sada na albumima imamo delove i bez bubnjeva i sa bubnjevima. Prvi put vokal nam je bila Sandra Nasić iz nemačkog benda Guano Apes, što se zaista pokazalo kao osvežavajuće iskustvo i za nas i za fanove, nešto sasvim drugačije – muzika sa stihovima, u našoj verziji… sad vokale imamo češće.

A komponovanje sopstvene muzike je za nas bio veliki izazov – na prvom albumu izvodili smo pesme Larsa Ulriha i DŽejmsa Hetfilda iz Metalike, što su prilično ‘velike cipele’ koje morate nekako da obujete i dalje nosite (smeh). Nismo čak ni bili toliko dobri kad smo počeli sa tim, moram reći, ali iz albuma u album smo mnogo toga naučili.

* Inspirisali ste pojavu sličnih bendova širom sveta. Da li ste ponosni zbog toga?

– Svakako da jesmo. Danas, kad putujete baš recimo po Istočnoj Evropi, u svakoj zemlji nailazite na desetine bendova koji su nalik nama – neka vrsta kopija Apokaliptike postoji svuda, mada ne sviraju svi hevi metal, nego prosto modernu rok muziku. Recimo – 2Cellos… Srećni smo što smo uticali na njih i vrlo ponosni zbog svoje uloge u lansiranju tog novog trenda.

* Oslobađajuće je za muziku da može da probije žanrovske barijere – „crossover“ je takođe neka vrsta simbola ovog vremena.

– Verovatno jeste, slažem se. Ali, treba da znate da su gudači od davnina bili integralni deo pop zvuka, najpre kroz holivudsku filmsku muziku, a u 1970-im i važan deo svakog progresivnog rok benda, čak i disko muzike – muzičari koji su ih svirali pri tom bili su klasično obrazovani. Tako da mi u stvari nismo izmislili ništa naročito novo – samo smo ponovo vratili značaj gudačima, koji su imali i ranije, ništa više od toga.

* Šta publika u Srbiji može da očekuje od vas na Ušću 30. avgusta?

– Odlično se sećamo gostovanja na Exitu 2005. – od tad nedvosmisleno verujemo da je vaša publika sjajna. Za nas je, međutim, svaki koncert izuzetan i po nečemu drugačiji, te uvek kad nastupamo želimo da damo sve od sebe i ujedinimo se sa slušaocima kroz muziku – što je kao neko ljubavno iskustvo – tako da će i ovo biti još jedno specijalno veče sa Apokaliptikom!