Kokan Mladenović: Svaka umetnost je prirodna opozicija vlasti

Karte za premijeru i reprize predstave 8. i 12. aprila su već rasprodate, a na jučerašnjoj, veoma posećenoj konferenciji za novinare bili su, uslovno rečeno, rasprodati i glumci i glumice – Milan Marić, Branislav Trifunović, Tihana Lazović i Sanja Marković.

Komad je, kako se već dalo čuti, pošao od razglednice na kojoj su snimljeni bračni par Broz, Jovanka i Tito, i ikone Holivuda Elizabet Tejlor i Ričard Barton na Brijunima. Ta, jedna slika, je autorskoj ekipi otvorila svet u kojoj su progovorili o najrazličitijim pitanjima, a fokus je bio na onima koja se tiču identiteta – ko smo privatno, ko javno, i kako to izgleda ako ste političar ili političarka, glumica ili glumac?

– Radili smo na način koji stvarno mislim da je onakav kakav treba da se radi da bi pozorište bilo uzbudljivo – rekao je Kokan Mladenović. Govoreći o odnosu između politike i umetnosti, i vlasti i umetnosti Mladenović je podvukao da je potpuno prirodno stanje stvari da umetnost uvek bude opozicija vlasti.

– Vi znate da smo mi prirodna opozicija svakoj vlasti. Svaka umetnost, pa i pozorište počiva na tim apsolutnim vrednostima, pravde, ljubavi, morala, časti. Svaka vlast, bila ona i najdemokratskija, mora da ima mehanizme prinude, vojsku, policiju, tajnu policiju, samim tim smo mi prirodna opozicija svemu tome – poentirao je Mladenović.

On je rekao da jedna linija u predstavi upravo govori o propitivanju tog odnosa vlasti i umetnosti u jednoj sjajnoj sceni u kojoj igraju Branislav Trifunović i Milan Marić , to jest Tito i Barton. Istražuje se i žensko pitanje u scenama Jovanke i Elizabete…

– Ona je napravila revoluciju u tretmanu žena na filmu. Na vrhuncu svoje karijere bila je najplaćenija glumica na svetu. Jako je držala do toga da položaj žena u svetu umetnosti mora da bude drugačije vrednovan. I ništa se nabolje nije promenilo, pa mi o tome moramo da govorimo i danas kroz naše predstave. Sve u svemu, za mene je sve ovo bio praznik pozorišta. Ja mislim da se tako živi u pozorištu, da se tako voli u pozorištu, gde se svim srcem radi nešto do čega nam je stalo – zaključio je Kokan Mladenović. 

Tihana Lazović koja u predstavi igra Elizabet Tejlor kaže da se kroz svoj lik bavila ženskim pitanjima, šta to znači biti žena, javna ličnost, glumica.

– I idem iz sebe, sve likove tako nekako i radim. Meni je najzanimljivije, a to i postavljamo u predstavi da Elizabet Tejlor koja je zaista imala impresivan život je zapravo uvek bila nekako u skandalu. Ima ta situacija gde su se ona i Ričard Barton zaljubili na snimanju filma „Kleopatra“. Oboje su tad bili u braku, međutim desila se afera, a mislim da je to i prvi put da je neka žena, javna ličnost imala aferu. I, naravno nije on napadan tada, nego ona, i to u Vatikanu, u tom katoličkom carstvu, koje je izdalo proglas u kome je nazvana bludnicom. Hteli su joj uzeti decu jer „kako jedna bludnica može biti majka?“, i tako dalje. To je bila moja polazna tačka, kao i da se stvari zapravo nisu puno ni promenile , a to je bilo pre 50 godina – konstatuje Tihana Lazovič.

Na opasku da su po nekim pitanjima stvari možda još i gore kada je reč o očekivanjima koja se postavljaju pred žene, a pogotovo pred glumice uzvraća: „Tako je, mi moramo biti lepe, ne smemo imati mišljenje. A etikete koje se lepe na nas su „luda, histerična, umišljena“, dok za muškarce, kolege nema takvih nalepnica. Oni su svoji, oni su simpatični, oni mogu biti debeli, mršavi, s bradom, niski, a mi žene moramo biti u okvirima standarda kako danas zamišljamo lepotu.“

Upitana da li kroz takvu vrstu teksta na sceni, ona kao glumica može da iskusi neku vrstu pročišćenja kaže: „Za mene to jeste terapija. Negde sam nešto ispričala i samim tim skinula neki teret sa sebe.“

Inspiracija i građa

Povod za susret dva bračna para 1971. godine i zajednički boravak na Brionima bilo je snimanje filma „Sutjeska“ u kojem je glavnu ulogu, maršala Tita igrao upravo Ričard Barton. Podaci o zajedničkom vremenu koji su proveli dva bračna para dostupni su kroz vrlo šture pisane i video tragove jugoslovenskih medija, biografske spise o životima četiri istorijske ličnosti, te u vidu kratkih crtica iz dnevnika Ričarda Bartona. Svi ovi materijali, kako je juče rečeno, poslužili su kao inspiracija i građa za predstavu.