Kokan Mladenović: Vreme je da Srbija dobije građanina predsednika

Mladenović kaže da oba komada imaju direktnu kopču sa sadašnjošću. Jedna se – „Alan Ford“ – bavi Evropom i svetom na crnohumorni način dostojan kultnog stripa, a druga govori o Balkanu kroz satiričnu prizmu.

* Tekst za „JAMI Distrikt“ je napisala Milena Bogavac a „Alana Forda“ Predrag Lucić. Šta vas je privuklo ovim delima da se prihvatite njihove režije?

– Predrag Lucić je sjajan i duhovit autor iz Feral Tribjuna. NJegov komad se bavi industrijom zla i onih koji po Siriji, Avganistanu i Iraku proizvode nesreću i izvoze je u ove krajeve, zarađujući na transportu, da bi na kraju profitirali, pre svega na industriji žica. Jedna država kao što je Slovenija, pošto je tamo bila premijera ove predstave, potrošila je više od dva miliona evra na žilet žicu koja treba da ubija na njenim granicama one koji nisu dobrodošli. O tom naličju Evrope koja navodno počiva na humanosti i jednakosti ljudi, o zaradama na tuđoj nesreći govori ovaj komad kroz potpuno novu epizodu Alana Forda. A, „JAMI Distrikt“ tretira aktuelnu politiku i veoma je bliska montipajtonovskom humoru. Ovaj komad govori o budućem apsurdnom ratu za kosti najstarijeg čoveka ikada pronađenog što bude banalni povod za dokazivanje ko je najstariji, ko je najvažniji. Sve, za neki sledeći rat, naravno, završava loše sklopljenim mirom i time što jedna međunarodna korporacija kupuje prostor na kome se vodi rat da bi tu napravila zabavno-edukativni park – Jami park u Jami distriktu gde svi preživeli stanovnici budu zaposleni da glume praistorijska bića, to jest, majmune. Ako insistirate na nacionalnom, na kraju tako i završite – kao majmuni u interesu velikog kapitala.

* Komad se bavi fenomenom nacije pa, s tim u vezi, kako komentarišete to što Srbi neretko poistovećuju etničku pripadnost s veroispovešću?

– Pa, Srbi su uspeli da svojom netolerantnošću u odnosu na pluralizam mišljenja otrgnu od sebe znatan deo svoga naroda. Mislim na dalmatinske Srbe, na primorske Srbe i na sve one uostalom koji su prešli u katoličanstvo, islam ili druge religije. Pravoslavlje Srba je uostalom prisutno i dan danas. Ako niste vernik pravoslavac, čak i tako malograđanski vernik, lažni pravoslavac, kakva je većina onih koji se kod nas izjašnjavaju, niste pravi Srbin. U tom protivprirodnom bludu naše crkve i naše države postradavaju nove generacije kojima koordinate života nisu jasne.

* Jedno od pitanja ovog komada je da li će u 21. veku nacije nestati. Šta će ih smeniti, velike korporacije?

– Razni ozbiljni ljudi, kao recimo Alan Badju, smatraju da su korporacije već postale moćnije od država. One na svetskom nivou menjaju zakone, postavljaju vlade i imaju mnogo veće budžete od raznih zemalja. Verujem da je korporativni fašizam stanje u kojem živimo, kao što verujem da će nas napredak nauke i tehnologije dovesti do potpunog apsurda podele na nacije. Govorim o kolonizaciji Marsa, o tome da se čovečanstvo intezivno priprema za susret sa nekim drugim civilizacijama koje postoje u svemiru, a unutar svega toga mi gledamo koje su naše međe, koje su naše razlike, kako da što više zla nanesemo jedni drugima na tom besmisleno malom prostoru na kojem živimo a koji se zove Balkan, koji se zove Evropa i koji se zove planeta Zemlja. Čitava ova predstava je počela od nečeg što smo mi već radili kroz „Dogvil“ i druge komade u kojima smo govorili o fenomenu nacije kao o onome što nismo mogli da izaberemo. Niko ovde nije mogao da izabere naciju u kojoj će se roditi i u kojoj većinskoj religiji. Ispostavilo se da je sve ono što nas određuje kroz čitav život, ono na šta nismo mogli da utičemo. Pa, ste vi tako Srbin, belac, pravoslavac pa tek onda sve ono što radite čitav svoj život da biste se realizovali, da biste postali neko pred sobom, neka individua. To praktično dolazi na poslednje mesto i do smrti ne uspevate da se probijete do bronzane medalje sopstvenog života, zbog kolektivnih predubeđenja o vama koja su toliko dominantna.

* Kako komentarišete to što je ovde u javnom i političkom diskursu i dalje u upotrebi arhaična definicija termina nacionalista, koja kaže da su to ljudi koji vole svoj narod, rodoljubi, patriote?

– Kod nas su nacija i nacionalizam postali decenijama unazad siguran zaklon ili zabran za ljude koji nemaju šta da ponude kao individue. Ne znam nijednog individualca, nijednu ostvarenu i uspešnu osobu koja natrčava da se sakrije iza nacije. Nacija postaje važna onda kad ljudi prestanu da budu važni. Nacija od devedesetih naovamo je kolektivni skup frustracija, neuspeha za sve komplekse koje ljudi ne mogu da realizuju sopstvenim uspehom i sopstvenim značenjem nego se sakriju u taj kolektivni skup podjednako neuspešnih koji im daje sigurnost i koji im daje moć. Nacija je čopor gubitnika.

* Da li ste vi imali neka pitanja i dileme spram sopstvene nacionalne pripadnosti?

– Pa, ja sam, za razliku od ove nesrećne i frustrirane zemlje u kojoj živimo, odrastao u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, u jednoj zemlji koja je po najvišim standardima imala poštovanje prema različitostima i prema drugim nacijama. Zato sam ostao Jugosloven do dana današnjeg, naučen da poštujem ljude među različitim narodima, među različitim religijama jer smatram da je to privilegija prostora u kojem živim a ne hendikep. U međuvremenu se desio taj rat devedesetih i genocid nad Jugoslovenima, nad više od dva miliona ljudi koliko se na poslednjem popisu u Jugoslaviji izjasnilo da su Jugosloveni.

* Ratovi proizvode nacije, nacije proizvode ratove. Da li je moguće odgovoriti ko je prvi počeo?

– Fenomen nacije nije fenomen koji možete prepravljati. Morate ponuditi alternativu nekog drugačijeg sveta, nekog globalnog povezivanja, neke svesti o zajedničkoj planeti i o zajedničkom položaju te planete u svemiru koji nas okružuje. Mora postojati neko nadrešenje. Ako rešavate individualne probleme nacija, nikad ih nećete rešiti. To je kao politički sistem u Srbiji – ako krenete da ga popravljate, nikada ga nećete popraviti jer on jednostavno ne može da se popravi. Što bi rekao Šekspir u „Kralju Liru“ – neka se sve promeni ili neka nestane sve, e pa tako isto i sa nacijama. Fenomen nacija je fenomen koji treba da se uništi i razgradi.

* Zašto ste podržali Sašu Jankovića?

– Vreme je da Srbija dobije građanina predsednika i da zauvek prestane vreme lidera, vreme mesija i spasilaca. Vreme je da jedan pristojan, pametan, vaspitan i moralan građanin postane predsednik države u kojoj žive isti takvi građani. Mislim da se katastrofa proizvodnje vođe, lidera i spasilaca, koja je počela 1804. još uvek nije završila i da je donela toliko zla da je vreme da zauvek prestanemo sa tim.

* Učestvujete u spotu „LJudi koji čekamo smo mi“ u kojem se pojavljuje još mnogo poznatih ličnosti iz javnog i kulturnog života zemlje, a koje je premijer nazvao lažnom elitom. Kako to komentarišete?

– Ako je premijer Vučić zajedno sa predsednikom Tomislavom Nikolićem, Ivicom Dačićem i svom tom kamarilom koja ih okružuje i koja je okrvavila ruke devedesetih godina, širila govor mržnje i učestvovala u proizvodnji zločina, ako su svi oni prava elita ove zemlje, onda je velika čast biti na tom spisku lažne elite koji inicira Aleksandar Vučić.

Svetla tačka u ustavu Srbije

U razgovoru za Danas Kokan Mladenović, između ostalog kaže, da odsustvo „nacionalističkih“ elemenata u izjavama Saše Jankovića treba tumačiti kao prezentaciju jasnog stava da je u središtu njegovog sistema vrednosti građanin, sa svom svojom individualnošću, a ne pripadnik bilo koje nacije. „Srbija je građanska, a ne nacionalna država i, ma koliko se to načelo kršilo, ono predstavlja svetlu tačku u ustavu naše zemlje.“