Kolektivna jurnjava ka grobu u razlupanom autobusu

Svetska premijera digitalno restaurisane verzije remek dela proglašenog za najbolji srpski i najbolji jugoslovenski film, 40 godina nakon premijere na najprestižnijem svetskom filmskom festivalu na kom je osvojio nagradu publike, održaće se u renomiranom programu koji će se ove godine zbog pandemije kovida 19 odigrati u okviru Limijer festivala u Lionu u oktobru i Rencontres Cinématographiques de Cannes u novembru 2020. godine.

Komična, pitoreskna saga „Ko to tamo peva“ počinje u pustari i zabiti, iz koje 1941. godine, dan uoči nemačkog napada na Jugoslaviju, dotrajalim autobusom firme „Krstić i sin“, za Beograd kreće grupa ljudi. Stari, rastureni autobus sa svojim neobičnim i uvrnutim putnicima komična je slika jedne epohe u raspadanju, kraja jednog sveta koji će nestati u eksploziji i plamenu.

U ovoj višestruko nagrađivanoj satiričnoj komediji, zapažene uloge ostvarili su doajeni jugoslovenskog glumišta: Pavle Vuisić, Aleksandar Berček, Danilo Bata Stojković, Mića Tomić, Dragan Nikolić, Neda Arnerić, Slavko Štimac, Taško Načić i Borislav Stjepanović.

Glumac Slavko Štimac kaže za Danas da se upravo ovih dana navršava 40 godina od kada je snimljen „Ko to tamo peva“, a da mu se u sećanju najviše urezala atmosfera u autobusu, kojim je ekipa svakog dana išla do objekta.

– Najviše se sećam da smo svakog dana putovali jednim manjim autobusom na snimanje u Deliblatsku peščaru. Polazilo bi se ispred crkve Svetog Marka. Ja sam sedeo napred, sa Gagom Nikolićem. I pevali smo non stop da bi gnjavili Batu Stojkovića, koji je sedeo iza nas. Gaga bi počinjao sa „‘ajmo onu makedonsku, od Vardara pa do Triglava“, pa onda „‘ajmo onu slovenačku, od Triglava pa do Jadrana…“, onda bi se Bata priključio i tako sve do objekta. Jedna vesela, prijatna atmosfera. Film je snimljen za samo 21 dan, ali, kao što vidimo, to mu nije smetalo da postane klasik – konstatuje Štimac. Saradnja sa rediteljem Slobodanom Šijanom mu je ostala u lepom sećanju, ali kaže da se sa njim već ranije upoznao. – Pre toga sam radio sa Šikijem TV film „Kost od mamuta“ u kojem sam imao glavnu ulogu. Simpatičan film u kome su igrali Bata Stojković, Mića Tomić i Đole Balašević – prisetio se Štimac.

Snagu Šijanovom filmu daje znalački scenario Dušana Kovačevića u kome se neprekidno prepliću i stapaju nadrealno i činjenično. O tome govori Srđan Vučinić u tekstu „Nadrealna korablja“, posvećenom Kovačevićevoj scenarističkoj poetici. On podseća da na početku filma „Ko to tamo peva“ stoji kratak natpis: „5. april 1941, negde u Srbiji“ kao prolog u istorijsku kataklizmu, a da je autobus živopisna metafora srpskog naciona.

– Kovačević pogađa neuralgične tačke srpske istorije i mentaliteta, ona mesta koja zvanična kultura i istoriografija permanentno kriju, prećutkuju ili zapostavljaju. Jasno je da je razulareni autobus u „Ko to tamo peva“ živopisna metafora srpskog naciona koji bezbrižno ide u susret Hitlerovim bombama (ali i svim budućim katastrofama koje će ga nakon toga zadesiti) – navodi Vučinić. Govoreći o crnom humoru u Kovačevićevim antologijskim ostvarenjima, Vučinić skreće pažnju i na događaj iz detinjstva ovog autora. Kaže da je Kovačević u jednom od svojih intervjua spomenuo doživljaj iz detinjstva koji mu se duboko urezao u sećanje. „Kao dečak, zalutao je na ulici na procesiju sahrane nekog vojnog lica koja se tuda kretala. Privučen neobičnošću događaja i opkoljen povorkom u isti mah, dugo nije mogao da izađe iz tog pogrebnog špalira. Od ovog davnog utiska ostao je detinji doživljaj traume i začuđenosti pred fenomenom smrti, kao i potreba da se jedna oveštala forma ponašanja na kojoj malograđanska civilizacija počiva, barem u fikciji destruira, suspenduje. O tome svedoče i neke od ključnih tema i motiva Kovačevićevih komada“, ukazuje Vučinić. Kovačevićev crni humor, kako navodi, „bazira se upravo na razaranju te forme i oklopa konvencija, pogrebnog bon-tona“.

– Tako i jedna od urnebesnih scena filma „Ko to amo peva“ predstavlja sahranu tragično nastradalog učitelja: kada konj koji vuče pogrebna kola, pogođen kamenom, krene da juri, čitav sprovod prinuđen je da potrči za njim. Ova kolektivna jurnjava ka grobu (istovremeno omaž reditelja Šijana avangardnom filmu Renea Klera „Međučin“) govori nam i o dubljoj Kovačevićevoj srodnosti sa crnohumornim doživljajem sveta osobenim za nadrealiste.

Vučinić smatra da je galerija likova u „Ko to tamo peva“ u komediografskom smislu, „jedna od najrečitijih i najsažetijih studija srpskog mentaliteta koja je ikada napisana“.

– Razvija se pred nama u senci svetskog rata koji će zbrisati sa lica zemlje čitav taj predratni svet. Svet koji je, sa svojim kapricima i ćudima, sa svojim frazama i uzrečicama, poput specimena pohranjenih u kakvoj beznadežnoj Nojevoj barci, sakupljen i zatvoren u krntiji od autobusa „firme Krstić“. Od neprocenjivog dramskog značaja su vremenska i prostorna stešnjenost koje podjednako doprinose dinamici sukoba, kao i gradaciji karaktera, njihove iščašenosti, psihopatologije. U tom se mikroprostoru iz senke iskrada svaki vid inata, preterivanja i krajnosti, hira i ludosti, otkrivajući u sebi prirodni habitus likova; dok iz početnih prepoznatljivih tipova srpskog čoveka vremenom probija i progovora arhetipsko, predačko i nesvesno – naglavce izokrenuto u svom smehotvornom, detronizujućem naličju – zaključuje Srđan Vučinić.

Šijanov film inspirisao je i Dejana Sretenovića, istoričara umetnosti i nekadašnjeg kustosa Muzeja savremene umetnosti. U intervjuu portalu Supervizuelna Sretenović je rekao da mu se Šijanov film nametnuo spontano kao referenca na srpsko društvo ali da je začuđujuće što „ona nije sve do danas iščitana u političkom ključu, iako je u recentnoj prošlosti itekako bilo povoda za to“. – Za mene je „Ko to tamo peva“ šifra na koju se, poput Konstantinovićeve „Filozofije palanke“, valja pozivati kada govorimo o sebi samima, o našem mentalitetu, o palanačkom duhu i njegovom svetonazoru, vrednostima, navikama, zabludama. Ta šifra nam i danas aktivno pomaže da otključamo pristup društvenoj stvarnosti u Srbiji jer procesi modernizacije i građanske emancipacije ovde nisu dovedeni do kraja i posledice toga trpimo i danas. S druge strane, sintagma „Ko to tamo peva“ upućuje metaforički na odnos umetnosti i društva, jer šta su drugo dva mala Roma koji u interludijima kroz songove opisuju ono što se oko njih događa do glas umetnosti koja specifičnim izražajnim sredstvima „opeva“ socijalnu realnost i pomaže nam da je razumemo iz perspektive drugačije od one svakodnevne – kazao je Dejan Sretenović još 2014. godine.

Kan klasik

Kan klasik u kome će biti prikazan film „Ko to tamo peva“ predstavlja retrospektivu najznačajnijih ostvarenja iz istorije Kanskog festivala. Na ovogodišnjem izdanju biće prikazano 25 igranih i sedam dokumentarnih filmova, među kojima i filmovi: „Raspoloženi za ljubav“ (In the Mood for Love) reditelja Vong Kar-Vaia, „Ulica“ (La Strada) Federika Felinija, „Accattone“ Pjer Paolo Pazolinija, „Pripremite maramice“ (Préparey vos mouchoirs) reditelja Bertrana Blijea i drugi. „Ko to tamo peva“ je digitalno je restauriran u odeljenju za digitalizaciju i digitalnu restauraciju Jugoslovenske kinoteke u okviru projekta „VIP Kinoteka“ koji od 2017. sprovode Jugoslovenska kinoteka i Vip mobile i to kao prvo ostvarenje.

Šamarčina Bate Stojkovića

Jednog od dvojice muzičara, Miodraga Kostića, Šijan je sreo na vojnoj vežbi na radaru iznad Ralje. Mića je svirao na koncertu priređenom da zabavi vojsku, a kada je pao na kolena, pred Usnijom Redžepovom, sa sve harmonikom, Šijan je to zapamtio. Godinama posle potražio ga je i ponudio mu ulogu. Mlađeg muzičara glumio je tada 11-godišnji Nenad Kostić, Mićin rođak. On nikako nije uspevao da nauči da svira drombulje, pa je snimano na plejbek. Nenad danas vozi autobus na liniji 17. U završnim scenama, kada putnici optuže muzikante da su čiči ukrali novčanik, pa svi krenu da ih biju, Šijan je tražio krupan plan. To će reći da je Bata stvarno morao da ošamari malog glumca. Zveknuo mu je toliko jaku šamarčinu da je Nenadu „zazvonilo“ u ušima, a na oči odmah udarile suze. Pobegao je iz autobusa čak do Pančeva. Tamo se negde sakrio, a ekipa ga je ceo dan tražila. Kada su ga konačno našli, uz preklinjanje da se vrati da završe film, Bata mu je doneo najveću bombonjeru koja je mogla da se kupi, i čvrsto obećao da više neće da ga bije.

Kamera koje je snimala Tita

Pre početka snimanja ekipa je dobila modernu kameru, tek nabavljenu za „Filmske novosti“, a za pratnju poseta Josipa Broza Tita svetu. Kamera je dobro radila posao, sve negde do 25. aprila. Tog dana snimala se scena u kojoj Bata Stojković juri zeca, takozvana „Pustite mene, ja sam brži i spretniji“. Odjednom, na setu su se pojavila trojica ljudi u civilu, pokazala legitimacije i uzela kameru. Niko nije smeo da pita za razlog, samo su nastavili da snimaju starim kamerama, od kojih je jedna bila veličine ormana.

Pre premijere, film je prikazan Umetničkom veću. Sala u Košutnjaku bila je dupke puna. Prilikom projekcije Šijan je ostao zabezeknut. Tokom celog filma niko se ni jedan jedini put nije nasmejao. Premijera je bila 23. oktobra 1980. u beogradskom bioskopu „Kozara“, koji danas više ne postoji. Film je odmah prevazišao sva očekivanja. Sala se tresla od smeha, pa Šijan više nije morao da brine, kao posle veća. Obišao je celu Jugoslaviju, svuda izuzetno gledan.

Ponovni trijumf autentičnosti

„Vest me je obradovala. Lepo je kad se najznačajniji filmski festival na svetu seti vašeg filma posle četrdeset godina. To znači da će ga videti veći broj pravih ljubitelja filma u svetu i da film postaje deo jedne prestižne kolekcije kanskih otkrića koju će i mlađi gledaoci želeti da upoznaju“, istakao je reditelj filma Slobodan Šijan.

„Krunisanje kultnog klasika još jednim priznanjem, decenijama kasnije, od izuzetnog je značaja za srpsku kinematografiju. Prepoznavanje vrednosti trajnog dela i ponovni trijumf autentičnosti daju izuzetan podsticaj domaćem filmskom stvaralaštvu. Centar Film se već decenijama bavi očuvanjem kulturne baštine, promovisanjem i reprezentovanjem umetničkih dostignuća koja čine nacionalno i svetsko kulturno bogatstvo“ izjavila je ovim povodom Jadranka Blanuša Vučković, direktorka Centar Filma.