Koliba najsrećnijeg deteta svih vremena: bez irvasa i bez poklona

Priča se da su negde u okolini ili na visinama pevali anđeli koji se u svakom slučaju od tada više nisu oglasili. Možda se ponešto čuje kada pevaju o slavi Božjoj na najvišem nebu – kao i na najnižem – jer je univerzum odista veličanstven i neizrecivo lep, iako je neosetljiv na sudbinu i bol onih koji se rađaju, žive i umiru. Anđeli pevaju dobrostivima i o miru na zemlji, ali se taj mir vrlo retko vidi – svuda su ratovi, pokolji, nasilje, smrt. Možda je imao pravo Frančesko de Grizogono, samotni i genijalni matematičar i naučnik, kada je, u bolnom leopardijevskom pesimizmu, govorio da bi bilo bolje tragati za lepotom, budući da je na svetu ima mnogo, nego za dobrotom, tako retkom i oskudnom, premda nije zbog toga prestajao da je traži.

Teška budućnost

I pred ovim detetom su, u budućnosti koja ga čeka, golgota i raspeće. Da li to zna, budući da je Božji sin? Istančani i izolovani pisac Siro Anđeli pokušao je, u jednom romanu, da zamisli kako je i kada Isus shvatio ko je. Zamršeno je i tragično imati dve prirode, ljudsku i božansku. No, u međuvremenu, on se na svoj način smeši, plače, sisa majčino mleko i uspavljuje se. U toj kolibi oko njega je, nakratko, jedan od najboljih mogućih svetova. Krov nad glavom, dve dobre životinje, toplina koja štiti od noći, čak i zvezda veća od ostalih. Oni koji su došli da mu požele dobrodošlicu na ovaj svet nisu skupina rođaka, srdačna ali i napadna i isključiva, često kidana podlostima i jedom pomešanim sa čak i iskrenim osmesima i zagrljajima čestitanja. To su prijatelji, svet koji je tamo bez poziva, bez osećanja dužnosti i bez ustaljenog rituala, koji ne razume baš najbolje šta se dešava, a još manje šta će biti od tog deteta. Nema među njima i s njima nikakve grozničave usplahirenosti, bučne i agresivne, koja će mnogo kasnije nastupati svaki put kada se oseti dužnost da se proslavi to rođenje i ta noć. U Vitlejemu nema mesta za irvase rumenog dedice, radosnog i luckastog Deda Mraza; nema grčevitih i nervoznih priprema za praznike, niti teških ručkova koji pritiskaju i stomak i srce. Tu je naprosto porodica i neki novi iznenadni prijatelji. I on, to dete, neku godinu kasnije, u razgovoru s majkom, nazvaće braćom i sestrama svoje prijatelje, s kojima je sjedinjen vezom koja je jača od lepljive krvi.

Trenutak sreće

Nije došao da osnuje novu veru, bilo ih je već i previše, nego da izmeni život, kao što su pokušali da učine i drugi rođeni da iskupe bol, bedu, zlo, nepravdu što vladaju na zemlji koja nikada nije u miru. Da bi se presekla pupčana vrpca koja život vezuje za zlo, neophodan je, reći će on, mač. No, u tom trenutku, na slami, nema čak ni igračku mača, tako dragu deci. Nikada više neće biti tako srećan kao u naručju majke i zemaljskog oca, možda boljeg od onog nebeskog kojem će kasnije, jedne teskobne noći, uzaludno tražiti da udalji od njega pregorki pehar. Ali u međuvremenu mirno spava dok sviraju pastirske gajde. Srećan Božić.

Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović

Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista Corriere della Sera, autor slavnog romana „Dunav“ i romana „Obustavljen postupak“, koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs