Kolone ljudi kao na rok koncertu ili na građanskim protestima: Predstavljen novi roman Miodraga Majića „Pod tuđim suncem“

Kako je odmah na početku večeri prokomentarisao pesnik i književni kritičar Gojko Božović, koji je pored Majića,  i  dramskog pisca, scenariste i profesora Fakulteta dramskih umetnosti Nebojše Romčevića govorio o romanu „Pod tuđim suncem“, „kolone ljudi bile su kao na rok koncertu ili na građanskim protestima“.

A u Bitef art kafeu nije bilo dovoljno mesta ni za stajanje, pa je Majićevo obraćanje započelo zahvalnošću „svim divnim ljudima koji su došli u ovolikom broju, posebno onima koji su želeli da budu tu, ali su, nažalost, ostali napolju.

Njegov novi roman, kao i prethodne, objavio je Vulkan, najzanimljivije delove čitao je glumac Vojislav Brajović, a govoreći o njegovom nastanku, Majić je rekao:

– Kad završim rad na nekom rukopisu uvek mi se neke nove ideje motaju po glavi, razmišljam o nečemu što me negde progoni. Ovog puta to su ljudi kojih se to društvo u svom, pod znacima navoda, fenomenalnom uspehu, ponekad stidi. Ponekad nas gura na marginu, ponekad objašnjava da nismo postojali. Posebno me je zanimala vizura ljudi koji su bili spremni da daju ili koji su dali najviše što čovek može da da za ovo društvo – svoj život, i kako bi oni gledali na ovo za šta su dali svoj život. Oni iz ratova devedesetih i oni u prethodnim generacijama. Šta bi nam ti ljudi iz Plave grobnice i Albanske golgote, kad bi ustali, danas rekli kada bi videli koga biramo, koga dovodimo za ministre vojne, koga postavljamo na najviša mesta u državi za koju su oni generacijski stradali.

Od te ideje je krenulo razmišljanje o Kosti, a onda se kao logičan nadovezao drugi lik – Marija, nužni sastojak ove priče i, čini se, nusproizvod ove naše tranzicije. To je žena kakva se ne vidi na malim ekranima, nema je u rijalitima. Ona je neko na čija se pleća sve ovo sručilo na različite načine, izbeglica sa Kosova koja pokušava da preživi u državi koja je stvorena. Beži od ljudi koji su se okoristili o tu našu nazovi pobedu, a zapravo veliki poraz – istakao je Majić.

Opisujući svoje junake, Majić je rekao da njih dvoje postaju slučajni, a nužni saputnici jedne noći na putu ka Krfu, gde major odlazi sa idejom da od ostatka sredstava od prodaje kuće proživi ono što mu je preostalo. A zapravo ne zna da vozi i jednog saputnika kome su ta sredstva, a možda i taj život potrebniji nego njemu. Ali, kako je objasnio, u ovom romanu ima nade.

– Lepota je u oku posmatrača i u načinu na koji čitamo neko štivo. Bilo je čitalaca, u rukopisu, koji su rekli: ’Bez obzira što je ovo teška priča, imam utisak da negde oko njih dvoje postoji nekakva svetlost’. Roman jeste postavljen tako da postoji čitav jedan deo izlaska iz te noći i dolaska u jedan dan, gde stvari izgledaju drugačije pod tim suncem, u ovom slučaju tuđim. I postoji jedan prozor na kraju, ne da bih čitaocu dao lažnu nadu, već zato što zaista mislim da čak i u najtmurnijim noćima ono što dođe ipak je neko prvo obzorje – naveo je Majić.

Naglašavajući da kroz svoja dela istražuje ono što pojedinac skriva duboko u sebi, a što ga sprečava u ličnom i društvenom napretku, Majić je sebe opisao kao pisca koji se bavi tim „naličjima“, pokušavajući da razotkrije unutrašnje barijere pojedinca. Njegov kritički pogled na društvo i introspektivni pristup otvaraju teme koje su često neprijatne, ali ključne za razumevanje lične i kolektivne stagnacije.

Prema rečima Gojka Božovića, koji je napisao i pogovor za roman, pred nama je još jedna knjiga Miodraga Majića koju ćemo pročitati u jednom dahu.

– Glasovi njenih junaka odjekivaće snažno i kada sklopite korice, zato što ćete u njihovim pričama prepoznati stvarnost naših dana, ali i sudbine pojedinaca koji ne odustaju od svojih istina i kada im život dodeli uloge gubitnika. „Pod tuđim suncem“ je triler koji postaje društveni roman i slika društva koja se pretvara u zastrašujuću predstavu prepoznatljive stvarnosti. To je „roman naših dana“ o važnim pitanjima istorije koja je u toku, i o sudbinama likova koji se lome u poremećenim vremenima, ali ostaju verni svojoj slici sveta.

U žanru trilera, ali i sa lirskom ekspresijom i elementima filmske naracije, Majić sugestivno pripoveda o penzionisanim ratnicima bez zemlje i poštovanja, dobitnicima tranzicije bez časti i zasluga, o izbeglicama koje su ostale bez samilosti i razumevanja, prostitutkama koje su žrtve okolnosti, a ne svog izbora, o društvu koje je većinski potonulo u očaj i navikavanje na nesrećne okolnosti, na strah kao osnovni sadržaj društva ispunjenog gubitnicima, koji su većina i predatorskom manjinom koja vlada. Autor bez distance i bez poštede slika svet koji znamo, prikazuje nas kakvi jesmo, govori jasno i uverljivo, potresno i kao hroničar kome nije svejedno – ocenio je Gojko Božović.

Kako je istaknuto, priču „Pod tuđim suncem“ Majić započinje jedne kišne noći, u taksiju broj 382, kada Kosta Rašić, penzionisani oficir, odluči da krene put Krfa. Nakon što je prodao kuću u kojoj je odrastao kako bi vratio dugove, prvi put će zakoračiti van granica svoje zemlje, tragajući za istinom, koja mu je jedino preostalo utočište. Slučajan susret s Marijom, taksistkinjom koja te noći postaje njegov saputnik, predodrediće sve ono što će se dogoditi pod TIM tuđim suncem…

Glavni junak Kosta zapravo simboliše univerzalnu potragu za smislom i istinom, a putovanje zarad novog početka nosi težinu emocionalnog tereta. Jer, Majićev junak prodaje svoju prošlost kako bi se oslobodio dugova, ali i unutrašnjih demona. A Marija je sušta suprotnost, zato što Rašića njena želja za bekstvom od sebe i sopstvenog života istovremeno privlači i udaljava.

Dijalog dvoje saputnika, ispunjen neotkrivenim emocijama, otkriće suštinu ljudske patnje i nade, otvoriti prostor za refleksiju o gubicima, snovima i istinama koje često ostaju skrivene. Pričom o Kostinom i Marijinom putu pisac ukazuje na univerzalne teme izgubljenosti, potrage za identitetom i suočavanja s izazovima koje život donosi…

Potreba Nebojše Romčevića je, kako je naglasio, da se obrati publici kao čitalac, i neće pokušati da rastumači roman.

– Emotivno me je dirnula scena kada se glavni junak seća kako je njegov otac skupljao značke. To je nešto što je prethodnoj generaciji izgledalo kao jako važno, jako vredno, kao nešto što se ostavlja u nasleđe. Naravno, te značke ne vrede ništa. Mi smo, bili ili ne bili u rovovima, prošli ogromnnu Golgotu, i na kraju tog puta nema poetske pravde. Naprotiv, ima još veće, teže, besmislenije nepravde. Verujem da je autor svom junaku želeo da pokaže svetlo na kraju tunela, ali to bi bilo suprotno svemu onome što mi živimo i što spoznajemo. Somerset Mom u jednoj svojoj priči kaže: „Ni jedna država se nikada nije odužila svojim vojnicima. Vojnici samo postaju teret onima koji dolaze“ – rekao je Romčević.

– Da li je to usud i da li čovek uopšte ima slobodnu volju, da li mi išta biramo? To je i filozofsko i političko pitanje. Junak ovog romana se suočava sa posledicama života u kojem nije učestvovao kao ličnost nego kao neko ko ispunjava dužnost. Ljudi koji ispunjavaju dužnost su dinosaurusi ovog vremena. Dinosaurusi nisu uspeli da se prilagode. Možda su imali izbor – postani gmizavac pa ćeš preživeti ili umri, ali  kao ozbiljna, velika životinja. Mislim da je to retoričko pitanje. Čovek koji se odriče pravednosti i unutrašnjeg osećanja dužnosti, zapravo ostavlja telo da biološki postoji, ali umire duboko i truli i smrdi kilometrima unaokolo – izjavio je Romčević.

– U ovoj priči svaka generacija je, zapravo, nosila teret prethodne generacije, jer svaka generacija nosi teret da je nedostojna prethodnika i njihovih žrtava. Da li je to usud, i da li čovek uopšte ima slobodnu volju, da li mi išta biramo? To je i filozofsko i političko pitanje. Junak ovog romana se suočava sa posledicama života u kojem nije učestvovao kao ličnost nego kao neko ko ispunjava dužnost. Ljudi koji ispunjavaju dužnost su dinosaurusi ovog vremena.

Dinosaurusi nisu uspeli da se prilagode. Možda su imali izbor – postani gmizavac pa ćeš preživeti, ili umri, ali  kao ozbiljna, velika životinja. Mislim da je to retoričko pitanje. Čovek koji se odriče pravednosti i unutrašnjeg osećanja dužnosti, zapravo ostavlja telo da biološki postoji, ali umire duboko i truli i smrdi kilometrima unaokolo – istakao je Nebojša Romčević.

Miodrag Majić objavio je romane koji su postali bestseleri –  „Deca zla“, po kojem je snimljena i istoimena TV serija, „Ostrvo pelikana“ (od 2020. doživeo je 40 izdanja),  i „Rudnik“, kao i zbirku priča „U ime naroda“, a moderatorka razgovora u Bitef art kafeu bila je novinarka Ivon Jafali.