Foto: Miroslav Dragojević / DanasNi sat i po koliko je trajala komemoracija Davidu Albahariju (1948-2023) koja je održana večeras u Jevrejskom kulturnom centru, u sali prepunoj njegovih prijatelja i poštovalaca nije moglo da obuhvati ličnost i delo ovog pisca i prevodioca, izuzetnog oca, supruga, prijatelja, vlasnika apsolutnog sluha…O njemu su najpre govorila njegova deca Natan i Beki, zatim je Hor Horkestar otpevao „Davidov pečat“ s kojom su često nastupali na piščevim književnim večerima.
O životu i delu jednog od najznačajnijih domaćih savremenih pisaca, dobitnika mnogih nagrada za književnost, govorili su dugogodišnji izdavač Alaharijevih dela i nekadašnji predsednik Narodne skupštine Srbije Predrag Marković, književnica i novinarka Mirjana Ognjanović, pisac i kritičar Dragan Babić, pesnik i prevodilac Bojan Savić Ostojić i pisac i muzičar Marko Šelić Marčelo.
Najpre je Natan sin Davida Albaharija rekao da iako je njegov otac već dugo bio bolestan niko nije očekivao da je „kraj iza ćoška“
– Pa, čak ni on sam. Tog dana je planirao da održi redovni kulturni susret sa prijateljima, a pre toga se čekao redovni nedeljni ručak. U danima pre te nedelje radio je dnevno na svom romanu, pratio je redovna dešavanja u fudbalu, slušao muziku…Ništa nije moglo da nas spremi za tu nedelju, brzinu njegovog odlaska. Bili smo u šoku, u neverovatnom bolu. Stvorila se jedna nezamisliva praznina koja je u tom trenutku samo rasla i usisavala sve pred sobom. Vreme je stalo ili se samo usporilo, a možda se i ubrzalo. Svakako, više nije bilo linearno. Ljudi, razgovori, mesta, osećanja su se spojili kao jedan oblak dima kroz koji je bilo skoro nemoguće hodati, gledati, disati – rekao je Natan.
Taj oblak dima je počeo da gubi na intezitetu kada je shvatio, kako je kazao, da ga dele svi oni koji su osetili gubitak njegovog oca.
– Izliv podrške, ljubavi i lepih sećanja na tatu u porukama, tekstovima, na mrežama ostavio nas je, zaista, bez reči. Mogućnost da zajedno podelimo bol sa celim svetom i da tu prazninu učinimo manjom nam je beskrajno pomoglo da se vratimo na noge i pomognemo jedni drugima da nam najlepša sećanja i najlepši trenuci daju snagu da nastavimo i da nikad ne zaboravimo – istakao je Natan.
On je podelio i neka svoja sećanja na oca rekavši okupljenima da ga većina zna kao dobrog pisca, prevodioca i umetnika a on i njegova sestra ga poznaju kao njihovog tatu.
– Dok smo bili mali svet pisanja i književnosti je bio daleko od nas. Znali smo da piše knjige i priče i da ima književne večeri . Ali dok su ovde izlazili „Snežni čovek“ i „Mamac“, mi smo u Kalgariju sa njim igrali super nitendo, konzole, kompjuterske igrice…I, radili smo normalne svakodnevne stvari kao svaka druga porodica. Mali broj ljudi zna da je tata vozio skoro 20 godina u Kanadi. Odbacivao nas je do škole, do posla, do prijatelja i čekao nas po užasnoj zimi da završimo sve što smo imali. Nikad se nije žalio. Nikad nije rekao „ne mogu“ ili „neću“. I takav je bio do samog kraja. Uvek sam se divio koliko je bio posvećen pisanju, našoj porodici i generalno životu. Prolazio je kroz ogromne muke, bolove i neverovatne izazove ali to nikad nije moglo da ga spreči da radi ono što voli – zaključio je Natan Albahari.
Njegova sestra Beki Albahari je izgovorila svoju driljivu pesmu posvećenu ocu, prožetu srpskim i engleskim rečima, „Moj tata/My Dad“.
Prema želji pisca Svetislava Basare koji nije bio u mogućnosti da pristustvuje komemoraciji pročitana je njegova priča „Tri koraka ispred“, samo tada i nikad više, a primerak će, kako je rečeno, dobiti samo porodica.
Priču je pročitala Marina koja je poslednjih godina pročitavala Albaharijeve tekstove , s kojom se konsultovao oko rečenica. Prenosimo deo Basarine priče:
„Albahari je je, dakle, umro, ali ne pre nego što je u romanu „Pogovor“ koji počinje rečenicom „Kralj je umro“ napisao pogovor za svoj život. Stilski besprekornu retrospektivu toposa, poetika i stilova kojima je probio magistralu bespuća srpskog jezika. Da bi u trenutku kritične temporalnosti dojurio kroz sjen smrtni, odvezao se u nepoznatom pravcu i izašao iz igre kao Mendosa u priči „Papa“. Mora da je smrt bila nezadovoljna polovično obavljenim poslom, mišljah čuvši da je Albahari umro. Davno sam u sporom vozu na putovanju na književni festival u Sofiju shvatio da je Albhari uvek korak ispred svega. Zašto bi smrt bila izuzetak ? Pretpostavljam, laskam si, da je Albahari kad bi razmišljao o smrti i danu posle smrti mislio: „Neka nad mojim grobom govori Basara. On se razume u smrt. Osim toga, biće kratak , sažet, izgovoriće nekoliko rečenica a onda će me kipteći od zavisti što se nikada nije vinuo do stilskog savršenstva moje priče „Papa“ , tri put kucnuti malim čekićem u čelo i tri put reći „Albahari je mrtav“ .
I, kroz Basarinu priču i kroz reči njegovih prijatelja impresivna i ubedljiva je ta Albaharijeva avangardna priroda, sposobnost i umeće da se vidi dalje, da bude u svemu ispred…
Kritičar Dragan Babić primetio je da je kritika u slučaju Albaharija bila živa, sadržajna i često i vrlo pozitivna, da bi „u jednom trenutku prestala, kada se vratio iz Kanade“.
„Poslednjih desetak godina, nažalost, kritika u najširem smislu nije na adekvatan način ispoštovala autorsku personu, koja je bila prisutna među nama. Ne znam zašto je to bilo tako“, rekao je Babić.
Prema njegovim rečima, razlog za takav odnos može biti izostanak iz zemlje ili mišljenje da je potrošio svoj spisateljski materijal, „što nije tačno“.
Babić je primetio da Albahari nije doživeo svoja sabrana dela, koja bi trebalo objaviti, i dodao da očekuje istorijsku revalorizaciju Albaharijevog dela u kritici i književnoj praksi.
Muzičar, pisac i kolumnista Danasa Marko Šelić Marčelo je ocenio da je Albahari „imao vedrinu dečaka i jednu od nesumnjivih dobrota koje se nose na licu“, kao i da je bio „kolosalni arhitekta reči“ i “ potpuni rokenrol“.
„David bi voleo smeh danas. Bio je dečak. Ko god je video Davidove oči pre 70 godina i pre nekoliko dana zna o čemu govorim“,rekao je dugogodišnji izdavač Albaharijevih knjiga Predrag Marković.
Prema njegovim rečima, Albahari je bio svetski pisac, predvodnik čitave generacije, a srpska proza postoji pre i posle njega.
Spisateljica Mirjana Ognjanović prisetila se detinjstva sa Albaharijem, koji je bio njen „zaštitnik, najbollji drug i u mnogim stvarima istomišljenik“, a tu su „veštinu odanosti i privrženosti, poput nekog tajnog obreda, upražnjavali godinama kroz razne faze života“.
Kako je istakla , apsolutni sluh je bio tajna muzikalnosti Albaharijevih rečenica.
Na jučerašnjoj komemoraciji viđen je veliki broj javnih ličnosti iz sveta kulture umetnosti i politike: Dragan Velikić, Egon Savin, Žikica Simić, Dušan Petričić, Dobrica Veselinović. Pavle Grbović….
Po završetku komemoracije, na izlazu, Prota iz Horkestra, delio je nalepnice s rečima „Davidovovog pečata“: „Šta zna šta šta je šta (ništa)“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
