Komad o generacijskom očaju i strahu od neuspeha, kao osnovnoj motivaciji za sve naše postupke

Prva repriza zakazana je za 9. maj u 20 sati.

U predstavi igraju: Maja Jovanović, Mihaela Stamenković, Boba Stojimirović, Jovan Zdravković, Ana Ćuk, Uglješa Spasojević, Predrag Vasić. Audio i video potpisuje Igor Marković, scenografiju Nevena Šurlan, kostimografkinja je Sonja Kotorčević, a za scenske pokrete zadužena je Aleksandra Veljković

– I napunili smo trideset. I nije počelo ništa. Niti se išta završilo. Sem što smo, možda, na teži način, naučili da nismo najpametniji, da nismo bitni, da nismo posebni i da nismo potrebni. Svom gradu, svojoj zemlji, svetu koji smo hteli da promenimo… Pa, čak ni jedni drugima. Jedni smo druge potrošili – primetila je Minja.

Prema njenim rečima, “Ljubav se nosi u tri” je komad o generacijskom očaju i strahu od neuspeha, kao osnovnoj motivaciji za sve naše postupke.

– Taj strah smo godinama uspešno prekrivali šminkom, davili u u alkoholu, skrivali u mraku klubova, gubili u gužvi, satirali pornografijom, švercovali ga iza velikih reči, praveći se da je nešto više od straha. Tako je „Ljubav se nosi u tri“ komad o svim našim strategijama sakrivanja: o izlascima, ideologiji, noćnom životu, promiskuitetu, mamurluku i spavanju do podne, izbegavanju obaveza i lične odgovornosti, ali najviše o beskrajnom intelektualiziranju oko ovih poroka, u želji da se generacijski jad predstavi kao postmoderni hedonizam – istiakla je Bogavac.

Ona je pojasnila da junaci ovog komada, opsednuti ličnom reprezentacijom i fotogeničnim životom, koji se živi da bi se delio na društvenim mrežama, ni sami ne znaju kako i kada su postali anti-heroji.

Prema njenim rečima, njihova dobrota je razorena, a empatija, briga za društvo i probleme zajednice, zapravo je parola. Bilbord iza koga se nalazi strah.

Rediteljka Jelena Bogavac ističe da je u pitanju predstava o kraju mladosti.

– Kraj mladosti isto je što i kraj sveta, zar ne? Ogromna, dugo najavljivana katastrofa, a desi se za noć. Za tren. Uz prasak. Nešto duboko u nama buči i preteći huči i odjednom bum! Pukne kao dugo napumpavani balon ili kao vulkan. I odjednom nema više ničega. Ili odjednom ima svega potpuno drugačijeg. Na ruševinama eksplozije mladosti zidaju se drugačije građevine. Visoke stambene zgrade, tržni centri, radno vreme, vladajuće ideologije. Na crkotini idealizma mladosti izrastu ljudi. Obični, normalni, svakodnevni, sredovečni. I kao takvi potraju do smrti – primetila je rediteljka i dodala: „Ovo je predstava o trenutku te eksplozije“.

Jelena je istakla i to da „voli onu krilaticu: nema novih viceva, samo mladih ljudi“.

– Ova se predstava bavi milenijalcima. Mesto radnje je Beograd. Vreme 2012. Godina. Ovo je predstava o mladim intelektualcima. Lepi, obrazovani, nezaposleni, ludi i brzi. Čarobni, šarmantni zgubidani. Mladi ko mladi – idealisti u svakom određenju. Nadobudni, zbunjeni, glasno se smeju, polupijani, protiv svega pobunjeni, deru se na mikrofon, najpametniji, o svemu imaju naivan a pretenciozan stav, veruju da će baš oni i baš lako promeniti svet, veruju da je samo pitanje časa kad će ga okrenuti na drugu stranu. Zamene dan za noć, levo za desno, usko za široko, dugačko za kratko – zapazila je Jelena Bogavac i zaključila: „Mladi su u pravu, ali svet je pogrešan mnogo duže. I ne mogu mu ništa. Ovo je predstava o jednom svitanju na kraju krajeva mladosti. Ova predstava je opelo jednoj mladosti i jednom gradu. Nema veze. Rađaju se novi mladi, zidaju se nove zgrade. Samo je vreme izgubljeno, a ono je relativno – ne mrda, a prolazi li prolazi“.