Romeo i Julija u dehumanizovanom svetu: Komad „Svaka ptica svome jatu“ na Svetski dan pozorišta na sceni BDP-a

Premijera predstave biće održana na Svetski dan pozorišta u četvrtak, 27. marta, na velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta BDP, od 19.30, dok su reprize na repertoaru 28, 29. i 30. marta.

U predstavi igraju: Vukašin Jovanović, Tamara Šustić, Svetlana Bojković, Miodrag Krstović, Ivana Nikolić, Svetozar Cvetković, Marija Pikić i Vladan Milić.

Glumci su se složili da se predstava na više nivoa bavi pitanjem identiteta, kako ličnog tako i etničkog i nacionalnog, potom i generacijskim raskolom, te zaključili da kad se postavi pitanje „ko si ti?“ ogovor obično bude nacionalna pripadnost, iako odgovor treba da glasi „ja sam čovek“, a tek onda sve ostalo.

Ekipa predstave je takođe povukla paralelu među prostorima – iako je radnja smeštena na Bliskom Istoku, ona korespondira sa Balkanskim zemljama.

Pisac i glumac, autor drame Važdi Muavad u svojim delima bavi se porodičnim traumama, ratom i izneverenom mladošću.

Svetozar Cvetković koji glumi oca primetio je da tekst, uprkos činjenici da se igra svuda u svetu, uopšte nije komercijalan već komplikovan i specifičan.

– Komad podrazumeva otkrivanje tajne, na nivou kriminalističkog filma, u kome treba da otkrijete ko je ubica do samog kraja. Međutim, na tom kraju se odvije jedno klupko koje postavi mnoštvo pitanja o našoj egzistenciji, ličnoj i nacionalnoj – primetio je Cvetković pojašnjavajući da drama tematizuje postojanje dve grupe ljudi, naroda koji žive jedni kraj drugih a ne mogu da žive jedni kraj drugih.

To se sve, zapazio je, reflektuje i na istoriju postojanja zemlje u kojoj smo nekada živeli i onih u kojima sada živimo.

– Po otkrivanu tajne, sve će se to postaviti kao veliko pitanje na koje mi kao ljudi još uvek nemamo odgovor – dodao je Cvetković.

Najstariju generaciju u predstavi glume Svetlana Bojković i Miodrag Krstović, a pomenuta tajna je upravo njihova.

– Ovo je potraga za identitetom u najopštijem smislu reči, kod svake ličnosti. Predstava je zaista posebna u odnosu na sve ostalo što se trenutno kao tema nudi u našem teatru. Ostaje otvoreno pitanje šta je važnije, istina koja boli ili ljubav. Šta je to važnije, šta je u životu spas, nek to ostane na publici da presudi, neki će reći da je ljubav važnija, neki istina… – kazala je Bojković.

Reditelj Dino Mustafić istakao je kompleksnost i slojevitost drame koju je režirao. On je ukazao da je autor komada glumac i reditelj i kao takav jako dobro poznaje zakonitost scene. Prema njegovim rečima, retki su tekstovi u kome su svi karakteri rađeni do najsitnijih detalja, te svaki glumac na sceni prolazi kroz ozbiljne emotivne transformacije. A i sama dramaturgija poseduje toliko momenata koji od glumca traže širok spekar emocija.

– Mislim da je svet kakav smo poznavali nestao. Živimo u vrlo dehumanizovanom svetu u kojem je razumevanje drugoga postalo jako teško. Možda je strušen Berlinski zid, možda su se granice pobrisale između nekih zemalja, ali mi ponovo svedočimo tendencijama na globalnom, regionalnom i lokalnom nivou, izolacionizma sa novim starim obrascima, što priča o tome da kada ne poznajete drugoga od tog drugoga lako pravite neprijatelje – zapazio je reditelj.

Kako kaže, komad je smešten u područje Bliskog Istoka gde su sve te zemlje, narodi i kulture, koji su bili kolevka civilizacije, koje su nam donele mnogo toga na nivou duhovnosti, već godinama opterećene krvavim sukobom.

– Tamo i gde ne postoje zidovi dignuti su nevidljivi zidovi, pojačane su do krajnih granica i ubilačkog identiteta mržnje jednih spram drugih, a to je zato što su jedni sa drugima, a ne poznaju se. Naravno, govorio sam o Bliskom Istoku a ne o Balkanu, al’ ćete vi naći malo sličnosti gde se takođe mnogo toga tragičnog dogodilo, što kao narodi kolektivno nismo uspeli da procesuiramo – zapazio je Mustafić.

Kako je primetio, mi već godinama sistemski i režimski ne negujemo kulturu saosećanja, empatije i razumevanja drugoga.

Mustafić je dodao da pisac ove drame nemilosrdno kao čekićem razbija „kost“, kako i sam Muavad to naziva, ukazujući da je dužnost umetnika da priča priče koje će zaglavljene kosti u našem grlu kroz jezik emocija rastopiti, i pokazati koliko one kao uglavljene mogu da budu smetnja nekim novim naraštajima. Mustafić se boji da ćemo sve ređe igrati ovakve tekstove.

– Mislim da je ovo jedan duboko humanistički tekst, antiratni tekst o ljubavi koja nije uspela, o savremenom Romeu i Juliji kojoj se nije dalo da svoju ljubav provedu do kraja – kazao je reditelji.

Referišući se na zapažanje Cece Bojković o istini i ljubavi, on je dodao da ćemo tek kada budemo mogli da reči istina i ljubav izgovorimo sinhrono, i da ta dva pojma posmatramo kao neodvojivi deo našeg identiteta ljudskosti, humanizma, živeti u jedom normalnom svetu.