Komedija sa ozbiljnim osmehom Dušana Kovačevića

Glavnu glumačku postavu čine: Ljubomir Bandović, Anica Dobra, Nina Janković, Dragan Petrović Pele, Uroš Jakovljević i Ivan Mihailović. Kompozitor je Vladimir Marković, scenografi su Nenad Brkić i Nikola Nikolić, kostimograf Marina Vukasović Medenica, a koreograf Milan Gromilić.

Kako je Kovačević već ranije u medijima najavio, reč je o „ozbiljnoj drami sa ozbiljnim osmehom” mada je svoj komad žanrovski odredio kao komediju jer „za čoveka, dok se smeje, ima nade“ a i, kako je dodao juče u Zvezdara teatru, ne bi voleo da se posetioci posle gledanja predstave požele da se bace pod prvi autobus. U središtu priče ovog komada je zapravo napuštanje, odlazak mladih ljudi iz zemlje i to što nam je populacija sve starija.

– Svake godine u Srbiji nestane jedan manji grad od četrdeset do pedeset hiljada stanovnika. Toliko nas je manje jer odlazimo – napuštamo zemlju, selimo se u neke druge krajeve ili put neba. A godine brzo prolaze i za 10 godina nestaće grad od 500.000 stanovnika i ako se tako nastavi Srbi će u Srbiji biti nacionalna manjina za sto godina. Jedina nada je ljubav prema bližnjima i zemlji kojoj dugujemo sve što imamo – objasnio je Kovačević povod za nastanak svog teksta i dodao:

– Mi smo pri kraju komada za koji ja kao pisac i reditelj teško mogu da kažem šta je pisac hteo da kaže. Imao sam velikih problema sa piscem a i sa rediteljem. Postojalo je nekoliko momenata i da se fizički obračunamo jer nisam znao o čemu se radi. Ali, šalu na stranu, to je priča koja ne može da se prepriča iako je u suštini jednostavna. Ona govori o nečemu što mene privatno uznemirava i svi moji komadi su i napisani zato što imam problema sa samim sobom a onda nadalje i sa svetom u kojem živim. Ne mislim samo na našu zemlju, nego na planetu i zato je globus simbol ove predstave. Ne živimo samo u svom dvorištu, nego i na planeti Zemlji. Ova priča je o jednoj porodici – šumaru i njegovoj supruzi koji žive na vrhu planine. Njihov sin je već u Kanadi a ćerka se sprema da ide za Ameriku. To je priča i o njihovim komšijama, doktoru i njegovom sinu, pošto je ćerka već u Engleskoj a majka je prerano otišla. I kad svi odu, ostaće njih troje starijih da čuvaju tu planinu – ispričao je Kovačević.

On je kazao da je za njega lično bio veliki izazov, a to će se videti u predstavi, zadatak koji je sam sebi postavio a to je da pokuša da napravi film na sceni.

– To zapravo znači da se cela priča događa u eksterijeru, jedne septembarske noći pod zvezdama i dešava se tačno onoliko koliko komad traje. Mi dođemo i prisustvujemo prvoj i poslednjoj rečenici jednog ljubavnog nesporazuma i jedne ljubavne priče – konstatovao je Kovačević. On je istakao da je rad na ovoj predstavi bio neka vrsta kolektivne režije jer sebe u njoj i ne vidi kao reditelja nego samo kao nekog ko želi da realizuje ono što je godinu dana pisao. Tim za predstavu, kako je kazao, birao je kao fudbalski selektor a golman je glumac Ljubomir Bandović. On igra šumara i roditelja čije dete želi da ode u svet. Govoreći o radu na ovom komadu Bandović je primetio da je ova tema svima nama poznata.

– Kad se bavite time nekoliko meseci, onda ta tema postaje kao nešto što je bilo dugo sakrivano i sad odjednom o njoj više ne možete da razgovarate normalno nego zadrhtite i plačete kada vidite koliki broj ljudi ode, kuda ode, zašto ode i ko sve ostade.

– Igram roditelja deteta koje želi, koje mora, koje treba da ode da bi nešto od života uhvatilo. Igram roditelja koji isto to želi ali koji nije razmislio da treba da malo pazi šta želi. On je nešto dobio ali nije ni blizu snage, veličine i važnosti onoga što je izgubio – kazao je Bandović i dodao da je gradeći ovaj lik shvatio otkuda toliki strah Srba od promaje.

– Kada vam je kuća prazna, duša vam je uvek na promaji – konstatovao je Ljubomir Bandović.

Potomci će moje drame slušati na engleskom

– Svako od nas poznaje ili ima nekoga ko je u svetu. I, ta moja briga da će možda moje drame moji potomci slušati na engleskom jeziku. To sad deluje kao futuristički strah ali su činjenice o tome koliko ljudi odlazi poražavajuće – zaključio je Dušan Kovačević.