Komemoracija legendarnom novinaru: Pravi omaž Živadinu Mitroviću napravili su Vladimir Veličković, Bata Mihailović i dobar deo francuske javnosti, apelujući 2007. protiv njegove smene sa mesta direktora Kulturnog centra u Parizu

Mitrović je preminuo 5. aprila u Beogradu, u 76. godini (sahranjen je 10. aprila na Novom bežanijskom groblju), a o delu velikog erudite, istoričaru umetnosti po obrazovanju, šezdesetoosmašu, izuzetnom čoveku i kolegi koji je obrazovao brojne generacije mladih novinara, od kojih su mnogi kasnije ostvarili značajne karijere ne samo u Studiju B, govorili su Aleksandar Timofejev i Dragan Kojadinović, nekadašnaji direktori i glavni urednici ove kuće, Radoslav Rale Zelenović i pisac Milisav Savić.

Podsećajući na njegovu biografiju i niz godina saradnje, i ilustrujući duhovitim angedotama kako je izgledala legendarna novinarska škola Miitrovića, po konceptu „odmah u vatru, pa šta ti bog da“, Timofejev je istakao:

– Kažu da je za novinara važno ne da on zna, nego da zna nekog koji zna. A Živadin je poznavao, i Živadina je poznavao neverovatan broj ljudi. Od Terazija do Beograđanke išli smo više od pola sata, jer se neprestano zaustavljao da se pozdravi s najrazličitijim svetom, od čistača cipela i onih što prodaju pertle i knjige, do umetnika, profesora, akademika i političara. I to onih iz samih vrhova, i vlasti i opozicije. I neverovatno, ali svi su mu se s velikom pažnjom i poštovanjem obraćali sa „čika Živadine“ – govorio je Timofejev, dodajući da su se viđali i godinama kasnije, posebno kad se vratio iz Pariza, razgovarajući o mogućnosti da se ponovao rasplamsa Studio B, njegovoj knjizi „Pariski razgovori“ o kojoj je, već bolestan, s velikim žarom pričao…

– Voleo je da putuje i da govori o putovanjima. Zato, putuj, moj dobri dragi čika Živadine, pozdravlja te tvoj „mladi“ Timofejev i onaj naš stari Studio B. Neka ti je večna slava – istakao je njegov nekadašnji đak, kolega i prijatelj.

Za Radoslava Zelenovića jedna od najvećih enigmi vezanih za Živadina Mitrovića s kojim se blisko družio godinama, jeste Kanski festival.
– Teško je u ovakvim prilikama govoriti o nekome koga si poznavao čitav život, a Živadin je bio neverovatno tih i miran čovek, i nikada mi nije bilo jasno otkud u u toj njegovoj mirnoći takva energija. A najviše smo se družili u Kanu. On potegne iz Pariza, i za razliku od nas koji smo bili profesionalni izveštači, on bi uvek pogledao više filmova i napisao više tekstova – sećao se Zelenović.

– I nikako mi nije bilo jasno kako je Živadin Mitrović imao propusnicu sa zlatnim pečatom, s kojom je mogao da uđe na apsolutno sve festivalske događaje, a svi mi ostali one obične. Kasnije sam saznao da to nije bila stvar Kanskog festivala, tu akreditaciju je dobio iz sekcije filmskih novinara u Parizu, koja je odlučivala o tome ko će i na koji način raditi ovaj festival. Već ova činjenica sama po sebi govori kakav je profesionalni ugled Živadin imao u Francuskoj. Sticajem nekih okolnosti jedno vreme smo zajedno bili smešteni u apartmanu, i posle svake filmske projekcije razgovarali smo o filmovima koje smo gledali, a ja sam uvek bio više nego prijatno iznenađen njegovim poimanjem filma – rekao je Zelenović.

Ali, nažalost, kako je istakao, izgleda da Živadin kod nas nije bio dovoljno poštovan.

– Ostali smo dužni Živadinu za sve ono što je uradio za našu kulturu, a pogotovu zbog toga što je bio smenjen sa mesta direktora Kulturnog centra u Parizu, i načina na koji je smenjen – 2007, samo godinu posle imenovanja. Apsolutno ne postoji čovek koji je u tom trenutku bolje poznavao prilike u francuskoj kulturi, čak i od samih Francuza. Njima je to bilo dovoljno da ga poštuju, a nama, nažalost, nije. Mislim da je taj događaj bio velika Živadinova boljka. Ako je neka uteha, to je bila i boljka mnogih od nas – istakao je Zelenović opraštajući se od svog prijatelja.

Dragan Kojadinović je podsetio na godine kada su posle odlaska Duška Radovića sa Studija B, novinari i svi zaposleni počeli da se okupljaju oko „čika Živadina“, kako je voleo da ga zovu, na epohu devedesetih godina i vreme NATO bombardovanja, kada ih je ohrabrivao, tešio, štitio mlade ljude…

– Uvek je imao u glavi desetak umnih ljudi koji će, usred bombi, smrti, straha, rušenja, stradanja, doći u Studio B da napravimo program. Živadin je bio po nekoliko sati uživo u programu, niko mu nikada nije odbio da dođe, a kad smo se preselili na drugu lokaciju, tada su njegovi razgovori sa gostima trajali bukvalno tri, pa i četiri sata. Nismo spavali noćima, a on je govorio da moramo da ostanemo mirni i spokojni, zbog ljudi koji nas gledaju, i da ih ohrabrimo – istakao je Kojadinović.

– Danas, kada se opraštamo od Živadina, čoveka koji je uvek bio tu da nas lepo dočeka, isprati i ohrabri, sećam se tih njegovih reči: da moramo da budemo u miru i spokoju. Dragi Živadine, K. Mitroviću, putuj mirno i spokojno, ostaješ da živiš u našim sećanjima, u našim pričama, u našim srcima. Hvala za sve – rekao je u Kojadinović.

Iako su iz iste generacije šezdesetoosmaša, Milisav Savić i „čika Živadin“ počeli su da se druže kasnije, od 1992. godine, i od tada su bili bliski prijatelji.

– Upoznali smo se kad sam odbio Ninovu nagradu, tada sam stigao iz Firence, nisam ni imao priliku da gledam Studio B, a Živadin me je zvao da napravimo intervju. Važno je da je to 1992. ali i godinama kasnije, bio moj prvi i jedini intervju o ovom događaju, i od tada smo se neprestano družili. Često smo išli i u njegov rodni kraj, bio sam i u Živadinovom selu, Maloj Sugubini, i u kući u Trsteniku. Tamo sam dolazio na Trsteničke dane poezije, na koje je i on dolazio. Voleo je svoj kraj, i njega su tamo voleli. A bio sam sa Živadinom i u Parizu, desetak – petnaest dana pre petooktobarskih promena, tamo je bila promocija moje knjige „Najlepše srpske priče“, na kojoj je on govorio.
Za tih nekoliko dana, kako je istakao Savić, Živadina su neprestano opsedali francuski novinari, jer su ga poznavali i bile su im potrebne informacije o predstojećim događajima u Srbiji, i mogao je da se uveri koliko je imao jake profesionalne veze u Parizu.

– Neću govoriti o značaju Studija B, koji je ostao u pamćenju kao prava i jedina stanica demokratski slobodna, sve što je posle došlo, a nosilo epitet slobodnog medija, izašlo je iz ove redakcije. A Živadina Mitrovića je sa mesta direktora Kulturnog centra u Parizu smenila demokratska vlast koja je došla posle petog oktobra, za koju se toliko borio. Ne zbog toga što nije dobro radio, on je sjajno obavlajo taj posao, nego zato što je tamo poslala svoje „drugove“. To je bila velika nepravda, imenovan je na ovu funkciju 2006, i posle samo godinu dana obavestili su ga da se vraća u Beograd. Protiv ove odluke našeg tadašnjeg ministarstva inostranih poslova reagovala je naša dijaspora u Francuskoj, od čuvenih imena, Vladimira Veličkovića, Bate Mihailovića, Dada Đurića, do dobrog dela francuske kulturne javnosti. Sva pisma koja su tada upućena nalaze se u arhivi tog ministarstva, i ja savetujem nekim prijateljima da jednog dana to lepo sakupe i da objave. Tu sigurno ima dvesta – trista stranica, i mislim da bi to bio najbolji omaž Živadinu Mitroviću. Jer, sve što mi ovde danas pričamo je bledo u odnosu na ono što su oni napisali o njemu – istakao je Milisav Savić.

Pred članova porodice, među brojnim prijateljima, saradnicima i poštovaocima koji su juče došli na komemoraciju Živadina Mitrovića, bili su i karikaturista Predrag Koraksić Koraks, profesor Miodrag Zec, novinarka i kritičarka Branka Otašević, nekadašnji urednik i direktor Studija B Miodrag Mića Roganović, kao i nekadašnji brojni novinari ove kuće, i kolege iz drugih redakcija.

Kultura na raskršću

Živadin Mitrović je rođen 1947. u Maloj Sugubini. Osnovnu i srednju školu završio je u Trsteniku, a u Beograd je stigao 1966. kao student Filozofsog fakulteta, na kojem je i diplomirao.

Prve novinarske tekstove objavio je u Studentu, a pored izuzetne karijere u Studiju B, bio je saradnik Danasa, Politike, Književnih novina…, u kojima je do nedavno objavljivao tekstove o umetnosti i kulturi.

Njegova emisija „Kultura na raskršću“ koju je godinama uređivao i vodio, bila je mesto susreta i afirmacije savremenih umetnika, a posebno su ostali upamćeni njegovi TV intervjui sa intelektualcima i stvaraocima koji su se emitovali uživo tokom bombardovanja 1999. godine.