Zbogom heroju istine i kralju glume

Ovim Šekspirovim stihovima na snimku predstave „Hamlet“, u kojoj je 13. decembra odigrao poslednju ulogu, danas se sa scene“Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta sam „odjavio“ jedan do najboljih srpskih glumaca Nebojša Glogovac, koji je u petak preminuo u 49. godini.

Ispratili su ga ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta, pesma Arsena Dedića i Gabi Novak „Pamtim samo lepe dane“, aplauzi, ovacije i suze prepune sale i atrijuma JDP koji nisu prestajali dvadesetak minuta. Posle komemoracije kolege, publika, poštovaoci Glogovčeve umetnosti i čovečnosti dugo se nisu razilazili sa platoa ispred njegovog matičnog pozorišta u Manježu.

Glogovac je danas sahranjen u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Pre sahrane, ispred crkve Svetog Nikole na Novom groblju opelo je služio mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović.

„Glogovčev odlazak pomerio je zgradu JDP. Ona više nije na svom mestu i teško da će se tamo vratiti. Otvorila se na tom mestu crna rupa iz koje kulja tuga i istovremeno guta smisao i logiku postupaka i redosleda odlazaka. Napukla je teatarska mapa regiona, potresla se filmska industrija, pulska Arena se nakrivila, ceo region je postao kuća u žalosti. Samo se čelični Pančevački most tiho vratio na svoje mesto i svi mi stojimo u velikoj gužvi na njemu i nemi, bez pokreta, posmatramo mali beli brod sa upaljenim signalnim svetlima po danu, kog jedan neočekivani nalet velike vode gura negde napred… Na njemu to dobro vidimo, jer nam se srce zamutilo još od petka, stoji Glogovac u tamnom odelu sa belom košuljom kao iz Hamleta i ozbiljno drži kormilo koje više ne služi svrsi – reka teče prebrzo. Nismo stigli ni da Ti mahnemo, naš dragi Nebojša“, poručio je u pismu pročitanom na komemoraciji reditelj Slobodan Unkovski.

Uz fotografije i snimke iz predstava i filmova, od Glogovca su se danas u JDP- u oprostili: direktor ovog pozorišta Tamara Vučković Manojlović, reditelji Dejan Mijač, Srđan Golubović i Aleksandar Popovski, kolege sa klase i Vojislav Brajević. Posle minuta ćutanja, sećanja na Glogovca otvorila Tamara Vučković Manojlović ocenom da je „Glogovac bio veliki glumac koji je sledio svoj talenat i da je bila radost i privilegija biti njegov prijatelj“, kao i pitanjem „kako će se bez nastaviti u JDP-u“.

– Upoznao sam ga kad je bio dečačić, momak vitak s grguravom kosom i sa velikim očekivanjem i nestrpljenjem, koje se videlo u svakom njegovom gestu. On je imao šta da kaže. I on je na moje oči svakim danom sve više to pokazivao i njegovom rastu nije bilo kraja. Svaki put je bio nov, čudan, neponovljiv, snažan i nadasve drag svima. Imalo je to svojih ljudskih, a i umetničkih razloga, koji su tiču talenta. I tako je on rastao sve do onog trenutka kad ga ta prokleta bolest nije zaustavila. Ja to nikako ne razumem – danas kad imamo silikonske doline u kojiima su najveći naučni umovi ovog sveta skupljeni da pronađu što razorniju stvar, koja će uništiti što veći brj ljudi, nije se našla neka grupa koja bi kazala „stop“ ovoj bolesti. Dragi moj Trojile, otišao si mlad, mlađi nego ikad i ostavio nama, a naročito meni, da molimo Gospoda u kog si uvek verovao, da Ti pronađe neki tihi kutak u kome će odsanjati svoj san. Amin – ovo su bile „poslednje reči proštaja za Nebojšu Glogovca“, koje izgovorio Dejan Mijač, koji je režirao prvu predstavu u kojoj je Glogovac stao na pozorišnu scenu još kao student glume – „Veliku pljačku“ Džoa Ortona.

Govoreći o saradnji na filmu „Klopka“ i majstorstvu glume Nebojše Glogovca, Srđan Golubović je priznao da je „uvek bio zadivljen i opčinjen njegovim talentom“ i da je za njega „uvek bio i uvek će biti najbolji glumac na svetu“. Glogovac je, prema Golubovićevim rečima, „jedan od najvećih glimaca koji su ikada stali na ovu i na bilo koju scenu bivše Jugoslavije i jedan od najboljih gluma sa ovih prostora koji je hodao ispred filmskih kamera“.

– Njegov talenat bio je satkan od istine, a ta njegova glumačka istina od intuitivnosti, mudrosti, životinjskog instinkta i razumevanje suštine. Ta istina je bila u lakoći, lepoti, meri onog što je izgovarao u predstavama i filmovima, ali i na čvrstini, hercegovačkoj stamenosti i suštinskoj ljudskosti kad je ćutao na sceni i u kadru. Njegova istina bila je njegova duboka glumačka tajna satkana od hrabrosti, ludosti, destrukcije i nežnosti. Tajna iza koje se krio veliki čovek – hrabar i ranjiv u isto vreme, neustrašiv i detinjast. Istina je razlog zašto smo verovali svakoj njegovoj rečenici, pokretu i pogledu. Naš heroj istine je tu svoju istinu podjednako dobro nosio i u klasičnom pozorišnom repertoaru, kao i u savremenim generacijskim filmovima, u čemu je redak u svetskim okvirima – kazao je Srđan Golubović, opraštajući se od „Glogija – heroja istine i svog najtalentovanijeg prijatelja“.

Na scenu JDP su zajedno izašle sve Glogovčeve kolege sa studija na FDU u klasi profesora Vladimira Jevtovića – Nataša Ninković, Vojin Ćetković, Sergej Trifunović, Danijela Ugrenović, Danijela Pavlović, Boris Pingović, Nela Mihailović i Karolina Cimeša. U ime svih njih Nataša Ninković je naglasiila da se „od prvog trenutka na klasi nije postavljalo pitanje da li je Glogovac onaj pravi i predodređeni – bilo je samo pitanje koliko će daleko i visoko da putuje“.

– Svedoci smo da si svojim talentom, brzinom, oštrinom, karakterom, istinom koju si nosio u sebi, dodirnuo sama nebesa, da si svojim prisustvom svaki prostor činio ozbiljnijim, dubljim, luđim, privilegovanim. Pokazao si nam kako se izgara za istinom, kako se uvek ide do kraja u svemu što nazivaš svojim, kako se prezire laž, kako stvari treba nazivati pravim imenima. Pokazao si nam kako se može biti čuvar tradicije i opet biti gladan za novim, modernim, drugačijim. Pokazao si nam kako se može biti direktan i oštar, a tanan, pošten, nepotkupljiv, ciničan, a blag, jednom rečju svoj – rekla je Nataša Ninković, dok je Vojin Ćetković pročitao odlomak iz svog dnevnika datovan na 8. februar, dan uoči Glogovčeve smrti.

Vojislav Voja Brajović je recitovao pesmu Mike Antića „Da li sam svuda gde su mi tragovi…“, za koju je rekao da kao da je Glogovac napisao. Reditelj poslednjeg „Hamleta“ u JDP-u Aleksandar Popovski nazvao je Glogovca „kraljem glume“.

Nebojša Glogovac preminuo je 9. februara, a od petka i JDP-u su sve predstave otkazane. Građani su se i danas upisivali u knjigu žalosti i polagali cveće ispred ove pozorišne kuće.

Darovi za uzvišeno

„‘Ajde da se manemo smrti, pojmova kao što su: odlazak, napuštanje i tome slično. Imao bih poruku za Nebojšine najbliže, najpre za njegove potomke. Nit’ je umro, nit’ je otišao, nit’ je napustio – nije to bio Njegov način. To što ga ne vidimo ne znači da ne postoji. Zauvek. Osećam da je živ, da mlati kroz masu besmisla, da vitla sečivom darova za uzvišeno. Bez štita i oklopa, kao i uvek“, rekao je za Danas povodom Glogovčeve smrti pisac Uglejša Šajtinac, autor „Hafersfilda“ u kome je Glogovac ostvario jednu od svojih najupečatljivijih uloga.