– Dragi moj prijatelju, ne opraštam se sa tobom. Ovih nekoliko nemoćnih reči su bes i prezir za bednu smrt koja je u trenu pomračila život kome smo se beskrajno radovali kada god bi nas okupio. Ta bedna smrt je užasno pomutila ove dane, evo nas u neverici pred nepravdom.
Došli smo da ti se poklonimo i kažemo hvala za svaki trenutak na sceni i van nje. Za svaku reč i sve nežnosti kojima si nesebično čašćavao. Za dobrotu koja je zauvek oplemenila naše duše i koja kao najlepša svetlost ostaje u nama. Dragi naš, veliko hvala za divno prijateljstvo. Ne opraštam se, neka je mir tvojoj dobroj duši, doviđenja. A smrti, bedna smrti, ne uznosi se, budimo se u večnosti – tim rečima je glumac Milan Caci Mihailović ispratio kolegu i prijatelja glumca Radovana Miljanića na Velikoj sceni Narodnog pozorišta.
Miljanić je preminuo iznenada, 25. oktobra, u 70. godini života.
Na samom početku komemoracije Molina Udovički Fotez, direktorka Drame u Narodnom pozorištu, pozvala je prisutne na minut ćutanja, a kraj je obeležio glasan i dugačak aplauz posvećen preminulom glumcu.
Udovički je istakla da je ogromna i istinska ljubav kojom je Miljanić obasjavao svaki dolazak u Narodno pozorište i da će im kao retka dragocenost nedostajati.
– Postoji mnogo definicija reči gospodin, najbliže istini su bile naše bake koje su govorile da se gospodin teško postaje, da za to treba da se rodiš, i da samo pojedina deca imaju sreće da se rode kao gospoda. Naš Rade je bio upravo takav. Rođeni gospodin glumac – primetio je glumac Boško Puletić.
Puletić se prisetio da ga je pre dvadesetak godina, kada se Miljanić ozbiljno razboleo i otišao na operaciju, posle operacije upitao kako se oseća.
Sasvim mirno mu je odgovorio: „Ja ne znam kakve planove ima onaj gore“, pokazavši prstom na nebo, „ali ja moram da budem ovde sledećih dvadeset godina dok ova deca ne porastu.“
– I bio je ovde dvadeset godina. Znate, gospoda drže svoju reč – zaključio je Puletić.
On je dodao da ljudi dva puta napuštaju ovaj svet, jednom kada umru, a drugi put kada ih ljudi zaborave.
– Verujem da ko god je imao privilegiju da upozna gospodina glumca Radovana Miljanića i koga god je dotakao svojom dobrotom, ti ljudi ga nikada neće zaboraviti. Publika će ga pamtiti po ulogama, kolege po dobroti i duhovitosti i zaista posebnom šarmu. Ja ću ga zauvek zapamtiti kao najvećeg gospodina među glumcima. Gospodina glumca – istakao je Puletić.
Glumac Bojan Krivokapić rekao je da je Miljanić bio čovek retke dobrote, znanja i obrazovanja i ljubavi za svakog čoveka koji je sa njim imao prilike da razgovara.
– Radovana Miljanića sam uvek doživljavao kao tihog heroja čije srce je dovoljno veliko da primi svakog čoveka koji mu se obrati za savet ili pomoć. Radovane, fizički ste otišli, ali vaš duh snažno obitava u nama i pozorištu. Duboko sam uveren da nema čoveka koju uz vas, makar u jednom segmentu nije postao bolji – kazao je Krivokapić.
Glumac Ljubivoje Tadić, koji je sa Miljanićem više od dve decenije igrao u kultnoj duodrami „Tesla ili prilagođavanje anđela“, citirao je deo iz tog komada: „Zapamtite, nijedan narod koji je postojao na Zemlji nije nestao. Nijedan čovek koji je živeo na Zemlji nije umro. Pretvorili su se u svetlost i kao takvi postoje i dalje. Tajna je samo u tome da se te svetlosne čestice pretvore u prvobitno stanje.“
Tadić je dodao: „Dragi moj Rade, već skoro 40 godina putujemo zajedno pozorišnim putevima zemaljskim šarom. Koračamo od Rusije do Nijagare. Isprva nošeni mladalačkom nestrpljivošću, kasnije ležernom posvećenošću, pravom privrženošću i odanošću. Rade, šta nas briga. Ušli smo u istoriju, ti još i više. Ako ima utehe na ovome svetu, to je, za sve nas koji te volimo, da se ti sada držiš za taj tračak svetlosti. Drži se i ne puštaj!“
Pun ljubavi za glumu i za svoje najmilije
Komemoraciji je prisustvovala i porodica preminulog glumca, a Milutin Miljanić, stariji sin Radovana Miljanića, istakao je da je njegov otac bio čovek pun ljubavi i posvećenosti.
– Mnogo je voleo pozorište i glumu, pričali su mi kada sam se ja rodio da sam prvo došao iz porodilišta u Narodno pozorište pa tek onda kući. I sada već davne 2002. godine kada je Radovan operisao rak, prvo je otišao na Kalemegdan da čita poeziju pa je onda došao kući – kazao je Miljanić i dodao da je njegov otac često pomagao mladim glumcima i stvaraocima, igrajući u studentskim filmovima bez kakve nadoknade.
Za oca je istakao i to da je Miljanić pored pozorišta dosta voleo da snima radio drame, i da je takođe dosta snimao za film i televiziju.
– Voleo je mnogo ljude, i vas koji ste danas ovde, svakome je pridavao pažnju. Mom mlađem bratu i meni bio je poznat i kao majstor za igračke. Popravljao je apsolutno sve, znao je toliko toga i naučio nas toliko toga. Svakome je hteo da pomogne i nije očekivao ništa zauzvrat. Umeo je da bude poprilično uporan i nepokolebljiv. Divne duše, pun ljubavi za glumu i za svoje najmilije – naglasio je Miljanić.
Za kraj balade
Telegrame koje su uputili reditelj Zlatko Sviben i dramski pisac Siniša Kovačević čitani su na kraju komemoracije, dok je glumac Boris Pingović svom kolegi uputio stihove pesme „Za kraj balade“:
Prijatelju dragi, Miljaniću Rade, sad znaš šta nas čeka na kraju balade…
Da li tihi mandrač sakriven od snova, il’ uvelom koplju vetrenjača nova…
Dragi prijatelju, Rade Miljaniću, sve manje razumem zore, što nam sviću…
Prostio bih Suncu nedostatak nade, da ne svane nikad, ali ne smem Rade.
Miljaniću, dragi prijatelju, vrli, ti bi me opsovao, svi bi dole čuli…
Jerihonske trube ostale bi nage, kad bi ti zagrmeo, ma i u po snage…
Miljaniću Rade, dragi prijatelju, znam da nemam pravo ni na kakvu želju…
Srcem si Kihota tkao žive snove, za koje su želje mrtvaje jalove, čemerne i strasne, vulgarne, prejasne, bedno očigledne, raskošno bezvredne.
Zbogom, prijatelju Miljaniću Rade, Jerihonskih ruža, par, za kraj balade.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
