„Kada odu najveći, svet zastane“: Komemoracija Žarku Lauševiću – kako su se prijatelji i kolege oprostili od tragičnog junaka jednog zlog vremena (FOTO)

– Kada odu najveći, svet zastane. Zvezde se uskomešaju, disanje se zaustavi, srce se stegne a nebo se otvori da primi velikana. Ostajemo zbunjeni sa ogromnom prazninom – rekao je Dragan Bjelogrlić.

Opraštajući se od svog prijatelja i kolege kazao je da je uživao u svakom vidu njegovog stvaralaštva, da ga je voleo i kao glumca i kao pisca i kao slikara.

– Žarka sam voleo da gledam na sceni i na platnu. Obožavao sam njegov krupni plan. Žarka sam voleo da čitam. Voleo sam njegpve slike. Voleo sam sa njim da radim, a najviše od svega voleo sam sa njim i da pričam. Pričali smo uvek dugo i polako. O umetnosti, o glumi i životnim iskušenjima, pravdi, nepravdi nacijama, verama, istoriji, o svemu… Svaki taj razgovor bio on u Spužu ili u Njujorku, da se dešavao u pauzi snimanja i u kafanama gde se znala dočekati zora, uz piće ili uz kafu. Svi ti topli ljudski razgovori odisali su njegovom gospodstvenom diskrecijom bez zadiranja u sagovornikovu intimu – kazao je Bjelogrlić koji se poslednji put sa Žarkom Lauševićem video i s njim razgovarao na terasi njegove bolničke sobe na Bežanijskoj kosi.

– Bio je topao jesenji dan. Jeli smo teletinu iz Durmitora, pili Koka Kolu. Ti, Anita i ja smo pričali dugo i polako o svemu i svačemu. Nismo ni primetili da nas je sustigla noć, vreme za rastanak. Rekoh ti tada da mi je to najlepši dan posle dugo vremena . Nisam znao da ću ga pamtiti kao jedan od najlepših u životu. Žarko je bio u mnogim stvarima jedinstven. Imao je jedinstven talenat. Imao je jedinstvenu umetničku snagu koja ga je kao cunami nosila kroz život, neprestano se saplićući o njegovu krhku i tananu dušu. U tom neobičnom spoju nastao je i jedan nadasve neobičan život. Kao da je neko viši od nas u njemu izabrao junaka savremene antičke drame kroz čiji će nam život odslikati vreme u kojem smo živeli i u kojem još uvek živimo. I, kroz takav život Žarko je suvereno nosio ulogu tragičnog junaka jednog zlog vremena. Radio je to kao i sve – dostojanstveno, muški i ljudski. Ipak njegova krhka i lako lomljiva duša, to njie mogla više da izdrži. Podlegla je ranama i otišla u nepoznato da tamo konačno nađe svoj mir – kazao je Bjelogrlić.

– Poslednja slika: Ti stojiš na terasi bolnice Bežanijska kosa. I dalje si lep. Mašeš mi i vičeš: „Vidimo se Bjelo“

Vidimo se Žare moj u nekom boljem svetu ako zaslužim da stojim pored tebe, Neka ti je veča slava i hvala –  poručio je Dragan Bjelogrlić svom prijatelju i kolegi Žarku Lauševiću.

„Danas se opraštamo od našeg druga, od našeg kolege glumca, dramskog umetnika, od našeg Žarka Lauševića“, rekla je Tamara Vučković Manojlović, direktorka Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP).

Ona je podsetila da je Laušević prvi put zaigrao na ovoj sceni 1981. godine u predstavi „Raskršće“. Da je član JDP-a bio od 1982. do 1994. godine i da je u tom periodu ostvario uloge u predstavama kao što su „Hrvatski faust“, „Pozorišne iluzije“, „Baal“, „Muke po Živojinu“, „Valjevska bolnica“ .

„Svojim talentom i svojim umećem obeležio je taj period i istoriju Jugoslovenskog dramskog pozorišta – istakla je Tamara Vučković dodajući da je Laušević, svakako, ostavio neizbrisiv trag u jugoslovenskoj kinematografiji, kasnije u srpskoj, odigravši preko 30 uloga u filmovima i važnim televizijskim serijama.

– Za svoja ostvarenja pozorišna i filmska dobio je brojne nagrade i priznanja. Žarkov život bio jedinstven baš kao i njegov talenat – zaključila je Tamara Vučković Manojolović.

– Nemojte da je ko suzu pustio! Anita, Branka, deco, dragi prijetelji, ljutiće se Žarko, znam ga.  Svi su već sve rekli i napisali, a meni nije ostalo ništa. Meni ostala samo sećanja. A da bi se prisetio ja napravio puškice. Znaš, kada nešto na času ne znaš pa napraviš puškice… Ja napisao sve na ruci. Šta će meni nedostajati… Nedostajaće mi naši razgovori dok je on bio u Njujorku, nedostajaće mi tekstovi koje mi je slao, još nedopisanih knjiga sa pitanjem „šta misliš?“ Nedostajaće mi preporuke koje knjige treba da pročitam i koje mi je on kupovao. Nedostajaće mi ono što sam ja njemu preporučivao i kupovao. Nedostajaća mi jedan poklon koji sam dobio od njega, neke žute čarape. Nedostajeće mi naše šetnje, on upali kameru na telefonu pa šetamo Njujorkom, onda ja sutra upalim kameru pa šetam njega po Beogradu. On kaže: „lakše malo, da uživam“. Dragi moji, ode Žarko i ja ne pristajem na to, jer nije fer“, rekao je Irfan Mensur.

Komemoracija Žarku Lauševiću: „Na dan Ognjene Marije desio se koban i tragičan događaj, koji mu je bespoštedno promenio čitav život“

Svetlana Bojković obratila se preko video bima rekavši da je s prvim njegovim nastupom na sceni bilo jasno da je rođen veliki glumac.

– Prvi veliki bljesak Žarkovog raskošnog dara dogodio se u samom početku kada je stupio na veliku pozorišnu scenu u Šekspirvoj tragediji „Romeo i Julija“. Bio je to njegov Tibalt i bilo je jasno rođen je veliki glumac. Usledile su godine velikog uspona , kontinuiranog uspona. Sve je išlo sjajno do 1993. godine. Na dan Ognjene Marije desio se koban i tragičan događaj, koji mu je bespoštedno promenio čitav život . Usledila su suđenja, zatvor, kazna, ali mislim da je možda još veća kazna bila njegovo samoispitivanje večito postavljano pitanje : zašto i kako i da li je moralo da se desi to što se desilo – griža savesti. To sve, tu dramu i tu tragediju Žarko je ispisao u svoje četiri uzbudljive i iskrene knjige, koje su zapravo dnevnik jedne robije. To je u stvari bio put i težnja ka sopstvenom iskupljenju. I posle tog mukotrpnog puta, lutanja po sopstvenoj ličnosti, postavljanja pitanja, na kraju krajeva i slobode, koja mu je data vratio se ponovo da zablista u punom sjaju svojim glumačkim darom, svojom glumačkom i životnom zrelošću. Tome smo se svi divili. Svi smo ga voleli, cenili a onda je došla opaka bolest koja ga je odnela, Šta reći ? Dragi Žarko, duboko smo pogođeni tvojim odlaskom i ispraćamo te tužni jer imamo i bolno saznanje o tvom pokušaju iskupljenja koje si činio godinama i godinama. Ispraćamo te sa tugom i velikom ljubavlju za tebe – poručila je Svetlana Ceca Bojković.

Na pozornici koju je najviše voleo odakle su njegovi nastupi pozdravljani ovacijama i aplauzima, na pozornici na kojoj je dostojanstveno podneo udarce 1990. godine kada je prekinuta predstava „Sveti Sava“ i kada se zametnulo seme zle kobi koja će dovesti do tragičnog  preokreta u njegovom životu stoji scenografija za komemoraciju Žarka Lauševića.

Tu, na pozornici pored već pomenutih govorili su i Voja Brajović, Petar Božović, Milutn Karadžić, Svetozar Cvetković i Milan Marić.

Bilo je mnogo sveta danas u Velikoj sali JDP-a. I različitog. Žarkova porodica, kolege, prijatelji: Vesna Trivalić, Dubravko Jovanović, Branka Petrić, Milica Mihajlović, Milan Caci Mihailović, Katarina Žutić, Darko Bajić, Radoslav Zelenović, Petar Benčina…
Viđeni su i Kapetan Dragan, političari Zoran Živković, Ivica Dačić.

„Gledaj me, i sećaj se“ je Šiljina replika iz „Sivog doma“ u antologijskoj sceni tuče sa Crnim (Branislav Lečić) u napuštenoj ciglani.

Gledajte, slušajte, čitajte, sećajte se Žarka Lauševića….