Komercijalizacija klasične muzike ne mora nužno da znači i šund

Započevši svoj muzički put u klasi profesorke Milice Vasiljević Bisenić u Muzičkoj školi „Mokranjac“, i nastavivši ga zatim na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi profesorke Nevene Popović, Ivović se ubrzo obreo u Izraelu, gde je ostvario saradnju sa cenjenim pedagogom Emanuelom Krasovskim, da bi se nakon osvajanja prestižnih priznanja u Sankt Peterburgu i Beču našao na univerzitetu izuzetne tradicije – znamenitom američkom Jejlu – gde je pre par godina i magistrirao, a sada je zaposlen kao klavirski saradnik.

Zajedno sa kolegom, violinistom Draganom Sredojevićem, Nenad Ivović nastupiće sutra veče u Kolarčevoj zadužbini, izvodeći sve Bramsove sonate za violinu i klavir, na svečanom koncertu u čast 90. rođendana legendarnog violiniste, narodnog umetnika Rusije i SSSR, te najstarijeg profesora i šefa Katedre za gudačke instrumente na čuvenom Moskovskom konzervatorijumu „Čajkovski“ – Eduarda Grača.

Vaša karijera uspešnog mladog pijaniste vodila vas je od Beograda, preko Izraela, Rusije i, konačno, do Amerike. Reklo bi se da ste geografski pokrili ogroman areal pijanizma. Koje su najvažnije pouke koje ste o sviranju klavira dobili na tom svom internacionalnom putu?

– Svako putovanje ostavilo je trag na mojoj ličnosti i samim tim uticalo i na moje stvaralaštvo. Postoji mnoštvo pouka iz dosadašnjeg internacionalnog školovanja, ali bih svakako izdvojio dve meni najbitnije, a to su: doslednost u odnosu na napisani notni tekst i um bez barijera, otvoren za nova saznanja.

Školovanje ste započeli sa svega pet godina u klasi renomirane profesorke Milice Vasiljević Bisenić. Kako ste se najpre zainteresovali za klavir kao dete? Sećate li se onih najranijih časova u školi, nekih prvih kompozicija koje su presudile da se otisnete na svoje docnije pijanističke studije?

– Uz starijeg brata, koji je takođe pijanista, praktično sam prohodao u Muzičkoj školi „Mokranjac“ i male su bile šanse da i ja ne krenem istim putem. Sećam se jedne anegdote, vezane za 1999. godinu. Naime, usled prekida školske godine, moja draga profesorka Milica zadala mi je par vežbica iz „Školice za decu“ Miroslave Lili Petrović. Nakon podužeg raspusta, došao sam u školu sa gotovo celom knjigom pripremljenom za prvi čas. Ovaj entuzijazam nastavio se u budućnosti i, uz sjajan rad profesorke Milice, podržan još rezultatima na mnogim takmičenjima, nisam nijednog trenutka dovodio u pitanje svoju budućnost kao pijaniste.

Postoje li i danas ’klavirske škole’, u onom smislu u kom se u 20. veku još uvek govorilo o njima? Budući da ste kao student boravili na različitim svetskim univerzitetima i sa uspehom pohodili mnoga takmičenja, kakav je vaš utisak o danas preovladavajućem pijanističkom stilu u generaciji vaših vršnjaka?

– Ovo je veoma kompleksno pitanje, jer konačan produkt na sceni zavisi isključivo od pojedinca, a određeno znanje, plus unikatan talenat, uvek daju nešto novo kao rezultat. Klavirske škole postoje i dalje, ali nisu isključivo vezane za određene države, već za individualne ličnosti. Za to su najviše odgovorne migracije ljudi, koje su se u velikoj meri dešavale usled različitih političkih, ekonomskih ili kulturoloških razloga u prošlom veku, ali neprestano traju i danas. U Americi sam tako imao priliku da učim od Borisa Bermana, koji je studirao u Moskvi kod čuvenog pijaniste i pedagoga Leva Oborina, dok me je u Izraelu recimo podučavao Emanuel Krasovski, koji je studirao kod Gvida Agostija. U tom smislu, moja lična klavirska škola sadrži značajan udeo ruske klavirske škole, iskombinovan sa drugim uticajnim školama. Uz razvoj interneta i neverovatno brz protok informacija u 21. veku, mislim da je teško definisati nekog pijanistu određenom klavirskom školom. Moj je stav da svi pijanisti i muzičari generalno, treba da teže jednom istom cilju, a to je da što vernije i tačnije sprovedu kompozitorovu ideju u delo, ma kakvu školu imali iza sebe.

Kako izgleda baviti se pijanizmom u Sjedinjenim Državama, gde poslednjih godina boravite? Da li postoji opasnost od pretvaranja klasike u ’plastiku’, to jest potrošno komercijalno dobro, ili se u Novom Svetu baš naprotiv pažljivo neguju umetničke discipline i dostignuća muzičke interpretacije?

– Ta opasnost svuda vreba, kako u Srbiji, tako i u Americi. Mislim da su takvi produkti više stvar želje pojedinca, nego određenog sistema. Ja lično smatram da komercijalizacija klasične muzike u 21. veku ne mora nužno da znači i šund. Ali, samo pod određenim okolnostima. A to je da služi u edukativne svrhe i kao poziv za dalje istraživanje ovog žanra, onom krugu ljudi koji nisu imali prilike da se upoznaju sa klasičnom muzikom ranije. Svako poistovećivanje komercijalnog produkta sa vrhunskom umetnošću ravno je kriminalu. Lično mogu da potvrdim kako u krugu ljudi i institucija, u kome se i ja krećem, apsolutno nije bilo nijednog pokušaja ’plasticifiranja’ klasične muzike, to jest umanjivanja umetničkog utiska zarad lakšeg prolaska na tržište.

Na koji je sve način u SAD umetnost pretrpela udar kovida 19, i kako je smogla snage da izađe na kraj s tim? Da li se komunikacija između umetnika, konkretno muzičara, i publike u novoj situaciji promenila, otkrila neke alternativne puteve, potvrdila svoju važnost i kvalitet?

– Nažalost, udar i dalje nije gotov, a kompletne posledice ćemo tek sagledati. Protekla godina zaista je bila užasna za sve izvođače, ali i za publiku. Neke institucije imale su drastične mere otpuštanja zaposlenih, dok su druge pokušavale da prebrode krizu. Nova koncertna sezona u Americi obećava da ćemo imati dosta koncerata i da će publika imati mogućnosti da čuje muziku uživo. Komunikacija između umetnika i publike za vreme pandemije svakako je našla alternativne puteve, ali mislim da ne postoji adekvatna zamena za odlazak u koncertnu salu i gromoglasan aplauz izvođačima. Svaki prisutni slušalac u sali doprinosi određenoj energiji koja umetnika inspiriše na dodatnu kreativnost. Minule godine imao sam priliku da preko deset puta sviram koncerte bez publike, koji su prenošeni ’onlajn’. U jednom trenutku, pred kraj školske godine, bilo je dozvoljeno profesorima – najviše dvoje njih – da slušaju završne koncerte, i verujte mi da je i samo jedan čovek u publici mogao da podstakne izvođače na sceni da iznesu svoj maksimum.

U Beogradu boravite povodom koncerta u Kolarčevoj zadužbini, na kome ćete izvesti sve Bramsove sonate za violinu i klavir, u društvu svog kolege violiniste Dragana Sredojevića. Šta nam možete reći o ovim istinskim biserima kamerne literature, kao i o izuzetnom povodu za ovaj svečani događaj?

– Dragan i ja sarađujemo dugi niz godina i činimo jedan, rekao bih, veoma skladan duo. S obzirom da je koncert posvećen obeležavanju 90. rođendana maestra Eduarda Grača, jednog od najznačajnijih ruskih violinista i pedagoga, kod koga je Dragan i diplomirao na Moskovskom konzervatorijumu, smatrali smo da su celokupna dela za violinu i klavir Johanesa Bramsa sasvim adekvatan program. Ove kompozicije smatraju se za neka od najzahtevnijih dela kamerne muzike, a u isti mah su i jedna od najlepših. Moram reći da je Brams moj omiljeni kompozitor, i u planu mi je da odsviram sva dela koja je Brams napisao za klavir. Trenutno sam na dobrom putu, jer mi nedostaju svega četiri dela, kako bih kompletirao celokupan kamerni opus ovog kompozitora gde se pojavljuje klavir.
Ovo je svakako poziv svim čitaocima „Danasa“ da dođu na koncert sutra uveče sa početkom u 20 časova. Ove tri Bramsove sonate veoma se retko uživo izvode integralno, pa će ovo nesumnjivo biti sasvim nesvakidašnji koncert.

Privilegija rada na Jejlu

– Odlazak na Jejl i zatim ostanak tamo u svojstvu zaposlenog, svakako je sklop određenih faktora koji su se srećno poklopili. Da mi je neko rekao da ću provesti pet godina na takvom mestu, svakako mu ne bih poverovao. O Jejlu, čak 320 godina starom univerzitetu, ne treba mnogo govoriti. To je jedan od najboljih univerziteta na svetu, sa izuzetno visokim budžetom i idealnim uslovima za rad. Škola za muziku prima zaista veoma mali broj studenata, ali svi primljeni studenti imaju besplatno školovanje. Moja pozicija klavirskog saradnika zapravo je veoma zahtevna i na momente stresna, ali je definitivno privilegija, jer svakoga dana kreirati muziku sa vanserijski talentovanim studentima i najeminentnijim profesorima, nešto je što se rečima ne može opisati. Od ove godine, na gudačkoj katedri, pridružiće nam se i čuveni Augustin Hadelih – priča Danasov sagovornik o tome kako se obreo na prestižnom američkom fakultetu i tamo i ostao.