Na današnji dan pre 78 godina rođen je Ranko Munitić, jedan od najboljih poznavalaca sedme, osme i devete umetnosti na prostoru Jugoslavije, televizijski i filmski kritičar i novinar, publicista, pisac, i sam omiljeno televizijsko lice i glas mnogih generacija Jugoslovena.
Zorica Jevremović Munitić, dramska spisateljica, feministkinja, performerka i Rankova supruga, sačuvala je uspomenu na njegov lik i delo na najlepši mogući način – osnovavši Centar za medije Ranko Munitić, koji, između ostalog, svake godine od 2012. istaknutim umetnicima iz čitave nekadašnje zajedničke zemlje dodeljuje priznanje „Trepetalo iz Trogira – regionalna nagrada za medije Ranko Munitić“. Dosadašnji dobitnici su: Nedeljko Dragić, Puriša Đorđević, Dušan Makavejev, Lordan Zafranović, Karpo Aćimović Godina, Marija Dragojlović i Mileta Prodanović, Ivana Stefanović i Nenad Racković. Ove godine u tom odabranom društvu našao se i kompozitor Zoran Erić, nagrađen „za ogroman doprinos jugoslovenskoj i srpskoj muzici“. To je i povod za razgovor o jedinstvenosti nagrade sa imenom Ranka Munitića, muzici u filmu i pozorištu i, uopšte, odnosu prema bogatom muzičkom nasleđu i jednako prema mladim stvaraocima.
* Muzičar ste koji dobija jednu nagradu kojom su do sada ovenčani pre svega ljudi iz umetnosti slika – pokretnih, filmskih, a onda i onih „stajaćih“. Kako vam izgleda to što se obreli u takvom društvu? Šta je posebnost ovog priznanja za vas?
– Po mom saznanju nisam prvi muzičar koji je dobio ovu nagradu. Nju je dobila moja uvažena i draga koleginica Ivana Stefanović. Inače ovom sjajnom nagradom ovenčani su, pored ostalih, Dušan Makavejev, Puriša Đorđević, Mileta Prodanović, Marija Dragojlović… Kako mi izgleda biti u njihovom društvu? Malo je reći da mi je ogromna čast, da se osećam povlašćeno. Nadam se samo da svojim delom zaslužujem da stojim na tom mestu zajedno sa njima. Ovo se priznanje, po onome šta ja znam, dodeljuje za poseban doprinos na polju umetnosti kojom se bavite. Kada, međutim, pominjete pokretne slike ili pokret u pozorištu ili uopšte, „umetnost slika“, moram reći da sam jednom već bio iznenađen kada sam pre desetak godina dobio nagradu Budva Grad Teatra za dramsko stvaralaštvo. E, tu jesam bio prvi muzičar (ne znam da li i jedini) koji je ovo priznanje dobio. Naravno, ta nagrada vezana je za obimno dramsko stvaralaštvo (pre ostalih reditelja Nikite Milivojevića) u kojem sam ja učestvovao kao kompozitor.
* Vaša muzika neretko je primenjena – obeležila je brojne dramske projekte, pozorišne i filmske. Koliko se ovakvo komponovanje razlikuje od onog koje je samo sebi svrha? I, ako uopšte možete da odaberete, kojim više volite da se bavite?
– Često sam o tome govorio. Komponovanje muzike se ne razlikuje u odnosu na činjenicu da će ta muzika biti „primenjena“ ili ne. Polazim od zvuka koji čujem i koji želim da zapišem i tu me ništa ne može obavezati ili ograničiti. Specifičnosti i zahtevi koje pozorište ili film postavljaju ograničavaju me samo u formalnom smislu ali ne utiču na suštinu i sadržinu muzike. Originalnost i autentičnost koju muzika ima (ili nema) daleko su važnije od samog žanra. Komponovanje muzike je, dakle, uvek isti proces. Nije odlučujuća svrha i namena.
* Mnogo instrumentalne muzike napravljene za film, televiziju itd, postalo je omiljeno i čak dobilo oreol ako ne baš klasike, ono bar evergrina. Enio Morikone živi je primer za to. Šta je to tako magično u spoju muzike i pokretnih slika što čini da tzv. serioznu muziku zavole i oni koji možda ne bi išli na koncerte iste?
– Prvo, ja se ne slažem sa ovom kategorizacijom muzike gde je nešto ozbiljno, seriozno, a ovo drugo bi, posledično, trebalo da bude neozbiljno. Deluje kao fraza, ali ja sam uveren da je tačno ono: muzika je dobra ili nije dobra. Razume se, pod uslovom da pod muzikom podrazumevamo isto ili slično. Ne bi se moglo reći da je sve što se na ovim prostorima zove muzikom zaista muzika. Dakle, dobra muzika će se lako „zalepiti“ za sliku i činiće sa njom neraskidivu celinu. Nećete lako zaboraviti upečatljivu i dobru muziku kada budete zamišljali (ili ponovo gledali) neku scenu. To se lako može dokazati na primeru kada pogledate istu scenu sa ili bez zvuka (muzike). Razlika je toliko velika da nije potreban komentar. O, kako je to na fantastičan način u svojim filmovima pokazao Stenli Kjubrik. Ipak bih dodao da meni lično mnogo više „prija“ kada se muzika koja je komponovana za određenu scenu tako i sluša. Manje mi je ubedljivo kada se ta muzika samostalno izvodi u koncertnim salama. Bio to Morikone, Vilijams ili neko drugi.
* Kako vam se čini savremena domaća produkcija klasične muzike? Ima li među tim imenima vaših studenata? Čemu ste ih (na)učili o komponovanju posebno za film i pozorište?
– Naši istaknuti kompozitori mlađe i srednje generacije, od kojih su neki bili i moji studenti, redovni su i rado viđeni gosti na domaćim i na inostranim koncertnim podijumima. Takođe, uspešno se bave komponovanjem muzike za pozorište. Domaća produkcija umetničke (klasične) muzike je u punom skladu sa našim (ne)mogućnostima i odsustvom želje da se tu nešto ozbiljnije učini. Mladi kompozitori su odlični i njihov odlazak u svet posle osnovnog školovanja potpuno je izvestan. To je velika šteta, ali to smo već „gledali“ u sportu i u nekim drugim oblastima. Da zaključim: produkcija je dobra, odlična, mogućnosti plasmana ove produkcije – nikakve.
* Tradicija komponovanja klasične muzike kod nas nije ništa manja ni manje važna nego bilo koja druga evropska i svetska. Od Mokranjca, Hristića, preko Ljubice Marić, pa sve do Isidore Žebeljan i drugih savremenih domaćih kompozitora ona je prepoznata i vrednovana i u svetu. Otkuda to, ako se ima u vidu činjenica da publika na ovim prostorima i nije odnegovana u nekom velikom broju?
– Naše muzičko nasleđe je ogromno. Čak ga nismo u potpunosti otkrili, a već je nesavladivo veliko. Srpska muzika je bogatstvo koje će u punoj meri tek biti otkrivano. O njoj se samo manje zna, jer mi, što je i sa drugim umetnostima slučaj (iako u nešto manjoj meri) to ne umemo svetu to da saopštimo. Naše muzičko stvaralaštvo nije „sistematizovano“, nije uređeno. Ne možete pronaći podatke o njemu, ne možete poslušati ono što želite. Neshvatljivo je sa koliko lakoće se razbacujemo trudom i kreativnošću naših muzičkih (i drugih) umetnika čime dovodimo u pitanje sam opstanak naše umetnosti i tradicije. Kako je moguće da nešto tako jednostavno ne dolazi do svesti onih koji o tome moraju da brinu. Moderno je pričati kako smo u mnogo čemu lideri u regionu, pa i u svetu. E, po ovome nismo! Sitnim slovima upisani smo na začelju.
* Kakva je zaista situacija sa klasičnom muzikom kod nas? Znamo da ima puno talentovanih izvođača, pa i kompozitora, ali, da li su i oni pretežno deo one kreativnosti i pameti koja nas napušta i odlazi u svet gde je više vrednovana?
– Odgovor je potvrdan bez dileme. Odsustvo ove „kreativnosti i pameti“ već se i te kako oseća. Naši mladi umetnici (kao i sportisti, uostalom) vrhunski su svetski umetnici i potreba da se nađu u nekoj sredini je očigledna. Njih nove sredine, koje su vremenom izabrali, cene i čuvaju kao neku dragocenost. To mi nismo bili u stanju da im pružimo. Oni su na drugim mestima postigli ciljeve zahvaljujući dobroj školi, vrednom radu i pre svega, svom velikom talentu. Ostali smo bez najboljih. U svojim novim sredinama imali su svu podršku za rad na sebi i svojoj umetnosti. Umetnički čin i umetničko delo zahteva stalnu podršku. Zbog toga mladi umetnici odlaze na neka druga mesta gde se potreba za njima oseća i gde su dobrodošli. Retko se vraćaju.
* Formalno ste u penziji, ali stvaralaštvo je nešto čemu se ne može nazreti tačan početak ili ugledati kraj sve dok je stvaralac živ. Na čemu sada radite, koji su to novi filmski i pozorišni projekti u kojima možda učestvujete?
Da, kada već pominjete, formalno jesam u penziji, sada već pet meseci i nisam se sasvim navikao na taj status. A nisam baš ni imao prilike, jer se penzija odnosi samo na jedan deo mojih aktivnosti (i to ne sve) koje su bile vezane za moj pedagoški rad sa studentima na Fakultetu. Sada radim samo sa studentima doktorskih studija. A što se tiče mog umetničkog rada, taj se nastavlja uobičajenim ritmom u nepromenjenom tempu. Nijedan umetnik nikada nije administrativno „penzionisan“. Ili stvarate ili, naprosto, prestanete kada više ne osećate potrebu za stvaranjem. Poslednje sam radio muziku za sjajan komad „Berači“ Vladimira Đurđevića u režiji Slobodana Đurovića, koji je premijerno odigran ovih dana u Zvezdara teatru. Inače, nevezano za pozorište, radim istovremeno nekoliko kompozicija koje će biti izvedene na koncertima kada se za to steknu uslovi i ovde i u svetu. Oni epidemiološki.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
