Konačna i beskonačna analiza

Po mišljenju Ernest Džounsa, rad je najvredniji doprinos koji je Frojd ikada uputio psihoanalitičarima praktičarima i onima koji uče da budu psihoanalitičari.

Savremeni američki psihijatar i psihoanalitičar Ričard Česik (1931) smatra da je rad briljantan, da je ponudio intelektualnu i emocionalnu hranu psihoanalitičarima, a da je ta ponuda i danas aktuelna, jer obiluje mudrim kliničkim savetima.

Međutim, on iskreno i istinito ukazuje na još jednu vrednost rada koja nije povoljna za procenu vrednosti psihoterapije, smatra da je to verovatno najpesimističniji Frojdov iskaz o učincima koje psihoterapija proizvodi.

Psihoanalitičari praktičari, pa i sam Frojd, bili su svesni da psihoterapijski proces kod primene psihoanalize i psihoanalitičke psihoterapije kao metoda lečenja traje dugo, moglo bi se reći predugo, pa su razmišljali o načinima kako bi mogao da se skrati.

I Frojd je promišljao o skraćivanju trajanja psihoterapije tokom dugog vremenskog razdoblja, ali je uvek bio oprezan kod namere da se to učini nalazeći objektivne razloge koji ukazuju da to nije najbolje rešenje.

Frojd navodi da se za skraćivanje trajanja terapije odlučno zalagao Oto Rank, jedan od njegovih najbližih saradnika.

U knjizi Trauma rođenja (1924) on je izneo teorijski predložak na kome je temeljio svoj stav.

Frojd je pohvalio Ranka i istakao da je njegov argument hrabar i genijalan, ali da nije izdržao test kritičkog preispitivanja i do skraćivanja terapije nije došlo.

Prebacio mu je što se previše brzo priklonio američkog brzom načinu života.

Frojd navodi i slučaj ubrzavanja analize koji je pokušao lečeći jednog mladog pacijenta iz Rusije.

Tokom nekoliko godina lečenja pacijent je delimično povratio nezavisnost, probudio je interesovanje za život, prilagodio se u odnosima s važnim osobama iz svog života.

Ali potom nije načinio nikakav napredak u raščišćavanju neuroze detinjstva, koja je bila temelj njegove kasnije bolesti.

Očito je da je pacijentu takva situacija bila ugodna i da nije nameravao da preduzme bilo koji korak koji bi ga približio kraju lečenja.

Našavši se u ovakvoj situaciji, u kojoj se našao svaki psihoterapeut koji primenjuje psihoanalizu ili psihoanalitičku psihoterapiju, Frojd se dosetio da odredi kraj kada se lečenje okončava, smatrajući to herojskim delom, i saopštio pacijentu da će naredna godina da bude poslednja u njegovom lečenju, nezavisno od ishoda koji je ostvario u vremenu koje mu je preostalo.

Pacijent nije poverovao da će da okonča terapiju kako mu je predočeno, ali kada se suočio s realnošću, došlo je do pozitivnih promena u efikasnosti psihoterapijskog procesa, kako se Frojd i nadao.

Otpori su nestali, za nekoliko meseci lečenja pacijent je uspeo da povrati sećanja i da otkrije povezujuće karike potrebne za razumevanje njegove rane neuroze i oporavka od bolesti od koje je sada bolovao.

Kada se opraštao od pacijenta, Frojd je verovao da je lečenje bilo efikasno i da je pacijent oslobođen svojih teškoća potpuno i trajno.

Posle određenog broja godina pacijent je doživeo ponovni zamah bolesti i Frojd ga je ponovo primio na lečenje da bi mu pomogao da ovlada delom transfera koji je ostao nerešen.

Priznao je da je pogrešio u proceni kraja lečenja.

Posle nekoliko meseci lečenja to je uspešno postignuto i Frojd je slučaj zaključio izjavom da se od tada pacijent osećao i ponašao normalno i pored toga što mu je rat uništio dom, imovinu i sve porodične odnose.

Autor je psihijatar i psihoanalitički psihoterapeut čija je knjiga „Sigmund Frojd. Život sa strahom od smrti (1920-1939)“ objavljena u izdanju Arhipelaga.