Konfučije: Ne činite drugima ono što ne želite da činite sebi

Prema većini istoričara, Konfučije je rođen 28. septembra 551. godine pre nove ere. Identifikovano je da je njegovo rodno mesto blizu modernog grada Kufu, u državi Lu, a u današnjoj pokrajni Šandung u Kini. U to vreme bio je poznat kao okrug Čou.

U vreme Konfučijevog rođenja, Čou su tehnički kontrolisali vladari dinastije Džou, iako je porodica Kung, zapravo poticala iz dinastije Šang, koja je bila na vlasti pre nego što ih je Džou dinastija zamenila.

Porodica Kung u Kini drži poseban rekord – imaju najduži rodoslov na svetu. Njihova porodična linija zabeležena je i sačuvana više od bilo koje druge porodice na svetu koja postoji. Porodični spisak broji 83 zabeležene generacije, sve do samog Konfučija.

Uz brojne izvore koji su i do danas očuvani, moguće je okvirno reći koliko je ljudi u direktnom rodu sa njim, naravno sa određenim odstupanjima u tačnosti podataka. Postoji i organizacija koja se bavi praćenjem podataka o njegovim mnogobrojnim rođacima poznata kao Odbor za izradu rodoslova Konfučija („Confucius Genealogy Compilation Committee”). Prema njihovim tvrdnjama, trenutno broj Konfučijevih registrovanih potomaka iznosi oko dva miliona, dok se procenjuje da ih postoji čak tri miliona.

Za života ga niko nije zvao Konfučije. Jedini razlog zbog kog je poznat pod tim imenom jeste što su jezuitski misionari, koji su dolazili u Kinu tokom 16. veka, uzeli njegovo ime i dali mu latinski zvuk. Ime „Konfučije” adaptirano je od imena „Kong Fu Ce”, što znači „Učitelj Kong”. Međutim, čak ni ovo nije bilo njegovo pravo ime. Ime mu je bilo Kung Ćiju, mada su ga takođe zvali „Čung-ni“.

Bio je jedino dete u porodici, mada postoje zapisi da je imao i brata, a odrastao je samo uz majku u siromaštvu, budući da mu je otac, vojni oficir, poginuo u borbama, u ratu koji je zadesio teritoriju tadašnje Kine, kada je Konfučije imao samo tri godine.

Imao je opšte obrazovanje, vrstu obrazovanja koje mi danas poznajemo pod terminom „državnog” nasuprot privilegovanog, privatnog obrazovanja. Ipak, njegova majka se trudila da mu obezbeti znanja iz različitih oblasti i veštine koje su zahtevane od svakog pravog džentlmena u kineskoj kulturi.

Ove veštine, poznate kao „Šest umetnosti”, sastojale su se od obreda, muzike, streljaštva, vožnje kočija, kaligrafije i matematike. Iako je koncept „Šest umetnosti” postojao i pre Konfučija, ove veštine su uključene u sam konfučijanizam.

Konfučije je rani deo svog odraslog života proveo radeći na brojnim državnim poslovima, kako je i priličilo njegovom statusu u drevnom kineskom društvu. U vremenima u kojima je živeo postojale su četiri kategorije „zanimanja“ za kineske državljane. Bilo je seljaka koji su radili kao poljoprivrednici, onih koji su radili kao trgovci, bilo je umetnika i zanatlija, a naposletku i grupa ljudi koji su bili naučnici.

Konfučije se, obrazovan, uklopio u poslednju, klasu naučnika, što je objašnjavalo njegove administrativne poslove, kao i poslove iz oblasti knjigovodstva, ali se za života nije libio ni čuvanja konja i ovaca.

Godine 501. pre nove ere, Konfučije je ozbiljno gazio u vodama politike, gradeći svoju političku karijeru, kada je imenovan za guvernera malog grada u državi Lu. Izgleda da je, doduše, zaista dobro obaviljao svoj posao, jer je napredovao i postao nešto slično funkciji koju mi danas poznajemo pod terminom ministra unutrašnjih poslova.

Jedno od mnogih pravila i filozofskih ideja povezanih sa Konfučijevim učenjem je ono što je poznato kao „Zlatno pravilo”. Prevedeno sa njegovog maternjeg jezika, „Zlatno pravilo” otprilike glasi: „Ne činite drugima ono što ne želite da činite sebi”. Ova rečenice nosi još i naziv „Srebrno pravilo”, budući da je izvorna forma glasila: „Čini drugima što želiš sebi”.

Postoji još jedna varijanta ovog pravila u kojoj je Konfučije obrazložio da vlada ne bi trebalo da nameće svoju vladavinu kaznama, već da treba da vlada primerom, pružajući ljudima primer za život u pogledu vrline, poštenja i integriteta.

Prema Konfučiju, najbolji način da društvo pravilno funkcioniše bilo je priznavanje svog mesta u njemu. Kada je izjavio da je „princ princ, a ministar ministar, otac otac, a sin sin”, zalagao se za prirodni poredak stvari koje se kreću napred.

S druge strane medalje, Konfučije je utvrdio da socijalni sukobi i neredi potiču iz toga što ljudi nisu u mogućnosti ili odbijaju da posmatraju stvarnost i bave se istom.

Jedan od mnogih načina na koji je Konfučije uticao na Kinu bila je njegova filozofija koja je inspirisala sistem poznat kao „Carski ispit”. To je bio meritokratski sistem u kom je bilo kome dozvoljeno da bude na položaju u vladi sve dok je položio ispit. To je značilo da su obični ljudi imali pristup časnim i dobro plaćenim poslovima za koje, u drugačijim uslovima, ne bi imali priliku dobiti.

Uprkos Konfučijevom verovanju u prirodni poredak, on je zagovarao da vrlina karaktera, a ne krv i status, određuju vrednost osobe. Ovaj oblik meritokratije prihvatili su i pohvalili kasniji filozofi, uključujući i Voltera.

Nije verovao u demokratiju, naročito u ideju da će običan narod izabrati vođu koji će ih predstavljati na izborima. Konfučije nije mislio da su svi ljudi jednaki i stoga nije verovao u pružanje jednake šanse za osvajanje moći. Konfučije je takođe verovao da masa neće imati umeti da odabere najboljeg vođu za taj posao.

Između 497. i 484. pre nove ere, Konfučijeva politička karijera donela mu je i mnogo neprijatelja. Veći deo svog vremena tih godina proveo je, u okviru samonametnutog izgnanstva, putujući u nekoliko provincija izvan države Lu. Kada je imao 68 godina, Konfučije se vratio kući nakon nekoliko godina progonstva i putovanja.

Njegov povratak tražili su visoki državnici tog doba, a po povratku vreme je provodio podučavajući desetine učenika. Procenjuje se da ih je bilo između 72 i 77.

Jedan od poznatih Konfučijevih trikova za podučavanje iz oblasti etike i filozofije bila je upotreba metafora, aluzija i nagoveštaja. U poznatom primeru njegovog stila predstavio je scenario gde se vlasniku štale govori da je ista izgorela. Vlasnik odmah pita da li je neko povređen, umesto da se raspituje za sopstvene konje, stavljajući time ljude ispred materijalnog.

Drevna priča, jedna od mnogih, koja je u vezi sa Konfučijem, uključuje jednog od njegovih učenika. Iako je bio talentovan, učenik je u početku planirao da nauči samo ono što mu je neophodno da bi dobio dobar posao. Na kraju su ga potpuno obeshrabrili visoko postavljeni ideali kojima je Konfučije težio, jer su izgledali kao previše uzvišeni da bi bili primenljivi u stvarnom svetu.

Postao je lenj i krivo je svoju nesposobnost kad se sa njim suočio Konfučije. Konfučije je, međutim, istakao da sve što je učenik radio bilo crtanje proizvoljne linije u pesku, umesto da se trudio najbolje što je mogao. Podstakao je svog učenika da, čak iako nije imao sposobnost, bude dobar kao drugi, ističući da je važno iskoristiti svoj potencijal u najvećoj mogućoj meri.

Prema zapisima, imao je troje dece. Najstarije dete, sin Kong Li, rođen je samo godinu dana nakon što se Konfučije oženio sa Ći Guan-š’, a nastavio je očevim stopama i bavio se politikom. Imali su i dve ćerke, a prema dostupnim izvorima, jedna je tragično preminula u ranom detinjstvu.

Jedan od Konfučijevih potomaka, H. H. Kung, važna je ličnost u istoriji Republike Kine. Kung je igrao ključnu ulogu u vladi u periodu od 1930. do 1940. godine kada je Japan napao Kinu, čak i dok je prolazila kroz unutrašnja previranja. Kung je čak vršio i funkciju premijera Republike Kine od 1938. do 1939. godine.

Verovatno i nije iznenađujuće, ali ne postoji sačuvana skulptura, slika ili crtež Konfučija nastale tokom njegovog života. Od njegove smrti, međutim, bilo je dosta portreta koji su svojevrstan pokušaj rekonstrukcije Konfučijevog lika.

Uz sav uticaj koji je Konfučije imao na kinesku kulturu tokom njene istorije, pojavio se i oblik umetnosti zasnovan na njegovom pisanju i filozofiji. Konfučijanska umetnost se može naći u raznim oblicima, poput kaligrafije njegovih spisa, keramike i grnčarije.

Iako je konfučijanska umetnost poreklom iz Kine, tokom dugih godina probila se i u druge azijske zemlje. Oblik konfučijanske umetnosti pronašao je plodno tle i u Koreji, gde je postala deo tradicije.

Konfučiju se često pripisuju zasluge za pisanje „Četiri knjige” i „Pet klasika” koji pokrivaju sve teme i ideje konfučijanizma. Da li ih je on sam napisao u potpunosti ili je uzeo stare tekstove i prepravio ih zajedno, rasprava je koja još uvek čeka na svoj epilog. U svakom slučaju, ova dela su imala dubok uticaj tokom kineske istorije.

„Pet klasika” čini klasična poezija, zbirka od najmanje 305 pesama koje su podeljene na svečane pesme, himne, narodne pesme i pohvalne reči, zatim „Knjiga dokumenata”, navodno najstariji spis o istoriju u istoriji Kine, detaljno opisuje dokumente i kinesku prozu koji sežu čak u šesti vek pre nove ere.

Treća je „Knjiga obreda”, svojevrsna kolekcija društvenih događaja i dvorskih ceremonija drevne Kine, a nakon nje i „Prolećni i jesenji letopisi” koji predstavljaju istoriju Konfučijeve matične države Lu i koja obuhvata vremenski period između 722. i 481. pre nove ere. Poslednja od pet je „Kniga promena” ili „Ji đing”, knjiga uputstava o drevnom istočnjačkom proricanju.

Prva od „Četiri knjige”, za koje su pripisane Konfučiju zasluge, nazvana je „Veliko učenje”. Konfučije je navodno napisao glavni deo knjige, dok je devet dodatnih poglavlja dao da napiše njegov učenik. Knjiga je dragocena za istoriju Kine zbog svojih filozofskih i političkih tema koje datiraju iz tog vremena.

Druga knjiga, „Doktrina umerenosti”, zapravo je pripisana jedinom Konfučijevom unuku. Doktrina o umerenosti daje uputstva ljudima o postizanju savršene vrline u ovom životu.

„Razgovori” su treća od četiri knjige koje se smatraju svetim i važnim za razumevanje konfučijanizma. Knjiga se sastoji od rasprava između Konfučija i njegovih učenika koje su se mogle dogoditi ili ne, kao i nekoliko njegovih govora.

Četvrta knjiga, „Mensije”, prikladno govori o kineskom filozofu Mensiju, za koga se u Kini smatra da je „Drugi mudrac”, dok je za prvog smatran sam Konfučije. Knjiga prati mnoge Mensijeve razgovore sa savremenim kraljevima. Gotovo je moguće uporediti sa Platonovim spisima o Sokratu koji su imali zadatak da čitaocu predstave glavne vrednosti i pouke.

Kineska istorija poznaje i period od šestog veka pre nove ere do 221. godine pre nove ere koji se smatra za zlatno doba kineske filozofije i naziva terminom „Sto škola mišljenja”. Mnoge su filozofije rođene u ovom vremenskom periodu, uključujući konfučijanizam, koje su nastavile da oblikuju istočnoazijsku misao i učenje vekovima nakon završetka ere.

Ova era se završila čistkom koju je sprovodio prvi car dinastije Ćin. Jedna od brojnih odluka Ćin Ši Huanga bila je odluka da se se spale rasprave i tekstovi koji mu se nisu svideli i koji nisu odgovarali njegovim stavovima, budući da je smatrao da je sloboda govora precenjena.

Da bi dalje dokazao ispravnost svog gledišta, osudio je više od 450 konfučijanskih učenjaka da budu živi sahranjeni 212. pre nove ere. Jedan izveštaj zapravo procenjuje da je broj sahranjenih naučnika iznosio više od hiljadu.

Bilo je mnogo rasprava i debata oko toga da li se konfučijanizam računa kao religija ili etički sistem, posebno kada je hrišćanima data prilika da izraze svoje mišljenje. Ni kineske vlasti nisu znale kako tačno da definišu konfučijanizam. Do danas nije odgovoreno na ovo pitanje u potpunosti.

Otprilike u doba dinastije Han u kineskoj istoriji, konfučijanci su počeli da uče da žene moraju biti čestite kroz svoju odanost i poslušnost svojim očevima u mladosti, svojim muževima tokom braka, a kasnije i sinovima. Naravno, ovo je izazvalo kritike od strane različitih grupacija koje su imale problem sa stavljanjem žena u podređen položaj u odnosu na muškarce.

Mnogi čak optužuju konfucijanizma za eventualno oštećene živote velikog broja žena tokom duge kineske tradicije koja je smatrala konfučijanizam svojom nezvaničnom državnom religijom.

U Južnoj Koreji, pokret protiv konfučijanizma postao je inspiracija za esej pod naslovom „Konfučijanizam mora umreti da bi nacija živela“. U ovom eseju je opisano nekoliko aspekata konfučijanizma, posebno vrednost kojoj je sam Konfučije davao izrazit značaj a to je odavanje počasti roditeljima, starešinama i precima. Ovo preterano naglašavanje poštovanja prošlosti, tvrdio je autor teksta, potiskuje društveni napredak.

U Kini, jedna od najvećih grupa koja se protivila Konfučiju i njegovim učenjima, bili su, ne tako iznenađujuće, kineski komunisti. Tačka najizraženijeg razilaženja u stavovima sa Konfučijem bila je njegova privrženost prirodnom poretku gde su obični ljudi bili poslušni aristokratiji.

Kada je preuzela vlast, Komunistička partija zabranila je ceremonije u čast Konfučijevog sećanja. Zabrana je konačno ukinuta tokom devedesetih godina prošlog veka, pošto je odavanje počasti Konfučiju postalo proslava duge i raznolike kineske tradicije i istorije.

Kada je imao 71 ili 72 godine, Konfučije je bio emocionalno istrošen. Živeo je dovoljno dugo da sahrani svog sina, kao i brojne svoje štićenike. Preminuo je od starosti, a zanimljivo je da je originalna grobnica bila u obliku sekire.

Možda postoje argumenti i kontraargumenti, ali uticaj konfučijanizma na život, kulturu i razvoj kritičke misli u istočnoj Aziji, a preko nje i u drugim delovima sveta, može se videti i danas, mnogo vekova posle njegove smrti.
Smatran je za jednog od najvažnijih i najuticajnijih pojedinaca u istoriji sveta koji je ostavio dubok trag na čovečanstvo.

Budući da je jedan od glavnih principa njegovog učenja bio princip ljubaznosti, najprikladnije je tekst o Konfučiju završiti upravo jednim od najpoznatijih njegovih izreka:

„Ljubaznost uzvrati ljubaznošću, ali zlo uzvrati pravdom. ”