Konstrakta za Danas: Nije mi prijatno dovođenje u vezu ljudske tragedije i jednog velikog takmičenja pesama

Zahvalni smo joj što je u svoj gusti raspored, koliko je mogla, izdvojila vremena za Danas i što će se ovaj intervju pojaviti posle sudbonosnog vikenda, zgodnom trenutku da se evociraju njeni stihovi – I šta ćemo sad?

Ana Đurić objašnjava i da još uvek nije stigla da prouči konkurenciju – takmičare i takmičarke na Evroviziji.

Zna da će nastupiti druge polufinalne večeri, treća po redu i da će pevati na srpskom jeziku.

Lepa vest je da je odnedavno počela saradnju sa lokalnim predstavništvom svetske etikete Virgin Music Label & Artist Services, koja posluje rame uz rame sa regionalnim kancelarijama Universal Music.

* Kažete da ste na takmičenje za pesmu Evrovizije otišli da biste promovisali „Triptih“, da niste očekivali pobedu. Kad ste trijumfovali i nakon prvih utisaka, da li ste možda iz tog iskustva nešto naučili, dobili nove uvide o pulsu ovdašnje publike?

– Izbor koji smo napravili ove godine doživljavam kao korisno iskustvo za sve nas, kao zajednicu. Izabrali smo pesmu koja nije mejnstrim, napravili smo, dakle, napor da čujemo i prepoznamo nešto neuobičajeno. Takođe, izabrali smo pesmu koju izvodi sredovečna žena, koja široj publici ranije nije bila poznata. Mislim da je i to značajna stvar. Što se mog ličnog iskustva tiče, najdraža mi je duhovitost i analitičnost publike, koja se pokazala ovom prilikom.

* Kako teku pripreme za Torino? Laicima nije baš najjasnije šta to tačno podrazumeva. Imate odličnu pesmu, nastup, šta je još potrebno?

– Mogu reći da sam i ja laik na ovoj poziciji. Cilj je da se do Torina što više dođe do publike koja nije sa našeg područja, a zatim da se nastup izvede tako da zadrži pažnju gledaoca koji će prvi put videti izvođenje pesme baš te večeri, 14. maja.

* Neretko se plasman na Evroviziji dovodi u vezu sa aktuelnom politikom. Smeta li vam što se tragedija, koja je zadesila Ukrajinu, dovodi u vezu sa njenim rejtingom na Evroviziji?

– Nije mi prijatno dovođenje u vezu ljudske tragedije i jednog velikog takmičenja pesama. U najmanju ruku, interesantno je to kako smo se mi kao ljudi našli u situaciji da koristimo takmičenje pesama kao alat za slanje poruke o tome da želimo mir. Ako Evrovizija može da doprinese miru, ne bih se bunila.

* Našli  ste se u žiži medijske pažnje nakon pobede. Da li ste pomislili da bi vaše eksponiranje u javnosti moglo da proizvede napise koji spadaju u kategoriju tekstova o kojima govorite u svojim pesmama?

– Ono što je meni sada interesantno jeste kako povremeno i moj lik postaje subjekat/objekat proizvodnje sadržaja koje u suštini ne podržavam. Dakle, piše se o nekoj meni, koja na primer ima nekog muža, čiju su ljubav branili i slične floskule…

* Koliko vam lično znači pisanje pesama i da li ste razmišljali da se poezijom ili tekstom bavite mimo muzike?

– Pisanje mi znači, emotivno mi znači. Zasad nemam jasnu ideju o tome da se bavim pisanjem mimo muzike, ali nije nemoguće.

* „Triptih“ počinje pesmom „Nobl“, njegovo jezgro je „In corpore sano“, a završava numerom „Mekano“. Pojasnite nam kako je došlo do njihovog objedinjavanja, i zašto baš tim redom?

– Nije bila inicijalna ideja da se pravi Triptih, ali u trenutku kad su poređane jedna do druge, bilo je jasno da pesme imaju vezu, kako u aranžmanima, tako i u načinu pripovedanja, u pevanju. Od tog trenutka, i video smo tretirali kao jedno delo. Redosled nema dublje značenje, ali ovakav kakav je dobar je, rekla bih.

* Zbog čega ste izazvali toliko pažnje i kritike i šire publike?

– Čini mi se da je tome doprinela univerzalna tema, u kojoj se pronašla i lokalna primena, aranžman koji ima u neku ruku efekat iznenađenja, kao i pomalo plesna muzika koja nosi sve to. Takođe, nastup je slikovito podržao tekst. Tu smo uspeli da pređemo rampu, a od tog trenutka kreće viral.

* Ove pesme su odraz duha vremena u kome živimo. U završnici poslednje, „Mekano“, trijumfuje konformizam („Idemo da jedemo“). Koliko je to pesimistično razrešenje „Triptiha“?

– Nema razrešenja u Triptihu, on je više kao neka konstatacija stanja. Ne znam gde bih, a jasno mi je da zadovoljenja nema u tom konformizmu i ajde, da kažemo, konzumerizmu, zadovoljenje beži, a smisao takođe.

* Vaš nastup i refren pesme „In corpore sano“ bi se mogao doživeti i kao duhovit i ironičan spram umetnice Marine Abramović i njenog opusa?

– Nema ironije spram Marininog rada. Konkretan rad na koji se referišem, smatram značajnim. Taj njen rad mi je dobro došao kao podtekst, da naglasim presiju koju treba osvestiti.

* Diplomirali ste arhitekturu, ali ste odlučili da se bavite muzikom, mada ima je, figurira u pesmi „Nobl“, u kojoj pominjete dva važna objekta – crkvu i Geneks kulu… Imate li neke omiljene objekte u Beogradu?

– Geneks je svakako jedan od mojih omiljenih objekata, zatim Sava centar, blokovi 61- 64, škola Laza Kostić, ma ceo stari Novi Beograd, i institucije u njemu, novobeogradski domovi zdravlja, Palata Srbije. Takođe i VMA, Brkićeva zgrada socijalnog osiguranja, kompleks 25. maj, Urbanistički zavod itd.

* Budući da vas u arhitekturi najviše zanimaju javni objekti, kako vam se čini arhitektura Beograda u tom smislu?

– Poslednjih decenija slabije se radi na javnim objektima. Novija stambena arhitektura mi je često strana, sa ponekim skrivenim biserima. Ne dopada mi se racionalizacija troškova na račun zajedničkih prostora u okviru stambene gradnje. Dopada mi se kad postoji briga o javnom prostoru, ali načini su upitni.

* Šta povezuje arhitekturu i muziku?

– Organizacija delova. Odnos detalja i celine. Prolaz kroz pesmu može biti kao prolaz kroz neki prostor.

Upravnica „na kredit“

Trenutno kao upravnica zgrade radim na kredit, što bi se reklo. Stvari su na čekanju dok se ne završi Evrovizija, tako da se nadam da u međuvremenu neće da pukne neka cev ili da se pokvari lift ili slično – kaže sagovornica Danasa.

Meta tabloida i tema ozbiljnih studija

Konstraktin trijumf i njena pesma izazvali su maltene medijsku histeriju. Postala je meta i tabloida i tema ozbiljnih studija. Od zanimljivih poređenja s određenim performansima Marine Abramović, do, analiza ove numere u muzičkom smislu. Jedna od takvih je tekst muzikološkinje Ksenije Stevanović, objavljen na portalu mašina.rs, koji otkriva između ostalog efekat horskih deonica u pesmi ali i semplove, poput Miserere mei u trenutku kad Konstrakta peva o svom nespokoju u ime zdravlja. Prema njenim rečima, „Mizerere (Smiluj se na mene) je u istoriji zapadne muzike rešenje 50. psalma koji se izvodi, između ostalog, u sklopu dramatične uskršnje službe Tenebri, kad su se gasila svetla u crkvi. Tu drugi glasovi iz pozadine, pored Konstraktinog vokala, stvaraju enigmatičnu atmosferu (asocirajući možda i na grupu Enigma iz 1990-ih), iako je sama produkcija svedena, nimalo blještava, efikasna i u konačnici efektna“.