Kontra

Putovanje do Zagreba autoputem Bratstva i jedinstva pretvorilo se u pravu epopeju. U nekoj usputnoj kafani, u koju smo svratili da se osvežimo, zatekli smo pospane muzičare koji su, čim su nas ugledali, na tri-četiri, zasvirali nekakvu veselicu. Čoka, Straja, Kosta, Krka, Žika Kulauzov i društvo su se krišom vratili do autobusa, uzeli tambure i upali u kafanu svirajući i pevajući najglasnije što su mogli:

Aj, ne volem te, gazdačka devojko,

aj, ne volem te što si bela vrata,

aj, već te volem što imaš dukata…

Nastao je opšti smeh, jer se ispostavilo da su svi u kafani, osim šankerice, bili muzičari.

Po dolasku, organizator nas je smestio u Pionirski grad u zagrebačkom naselju Dubrava. Ujutru smo se, u hladu drveća, zagrevali svirajući svoj repertoar. Pojedini članovi starijeg orkestra nisu bili zadovoljni našim izvođenjem tamburaške muzike; tvrdili su da sviramo bez duše.

U dvorani Vatroslav Lisinski upoznali smo se sa ostalim učesnicima programa posvećenog „našem Miki sa sedam života“. (U snekbaru smo se mimoišli s članovima Plavog orkestra, koji su u to vreme snimali album Smrt fašizmu. Nismo se upoznali s njima.) Inspicijent nas je proveo kroz Lisinski. Zastao je ispred uramljenog plakata koji je najavljivao koncert Paka de Lusije. Rekao nam je: „Da li znate da svako ko svira u prostoru u kome je nastupao De Lusija postane slavan?“ Ja sam mu poverovao.

Ko je mogao da pretpostavi da je reditelj programa zamislio da svi izvođači, sve vreme, budu na sceni? (Ne sećam se ko je bio voditelj večeri.) Arsen Dedić, Gabi Novak, Ibrica Jusić, Sedmorica mladih, pijanistkinja Rita Kinka, pesnik Enes Kišević i naša dva tamburaška orkestra, sa samo jednom kontrom. Krka je zahtevao da Jožika, na početku programa, odsvira Svilen konac.

Straja mu je nevoljno ustupio svoju kontru. Onako brkat, sedeo je smrknuto s rukama položenim na kolenima. Videlo se da je strašno ljut. Tokom izvođenja melodije legendarnih Cicvarića, iznad nas je eksplodirao reflektor i uz tresak pao na scenu, na svu sreću ne povredivši nikoga od učesnika. Verujem da je taj događaj prouzrokovala Strajina ljutnja. On je, na kraju krajeva, ipak svirao u Lisinskom.

(Sećam se kako sam se plašio Strajinog oca, kada bi iz Nemačke, uvek dobro nakresan, dolazio da nas poseti. Krio bih se ispod kuhinjskog stola sve vreme. Ne bih umeo da objasnim razlog svome strahu. Kod Straje, stručnjaka za telefoniju, odlazio sam da gledam koncerte omiljenih rok grupa koje je on snimao na video-kasete.

Pričao mi je o legendarnom putovanju renoom 4, kada je s nekoliko Mokrinčana, među kojima su bili i Bata Miroslav i Krcko, krenuo, iznebuha, što bi se reklo – na piće, u Pariz, kod Rutka, čuvenog mokrinskog saksofoniste. Čak mi je pozajmljivao i svoju dragocenu dvanaestožičanu akustičnu gitaru, koju nije znao da svira. Straja je svim srcem živeo za tamburu. Straju je, reče mi Sreten, u njegovom pčelinjaku, smrtno ubola besna pčela. Nisam otišao na njegovu sahranu.)

Nakon koncerta smo otišli na svečanu večeru. Jožika, Žika i ja smo tada prvi put jeli masline. Jusićev pas je u travi pronašao ježa i lajao kao sumanut. Šansonjer je uneo ježa u restoran i držao ga na stolu. Iako ga je Mita molio, Ibrica nije hteo da svira te večeri, ali zato su Čoka, Straja, Kosta, Krka, Žika Kulauzov i društvo, svojim sviranjem, razgalili i goste i domaćine. Polazak autobusa za Mokrin se zbog lumperajke otegao do u sitne sate. Da li je neko tada čuo kako Mika s Parnasa besno dovikuje: „Svirajte mi! Istorija plaća!“? Priznajem, ja ništa nisam čuo.

Autor je pripovedač, romansijer i esejista čija je knjiga Mokrinske hronike upravo objavljena u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

© za srpski jezik: „Arhipelag”