Kopile hiljadu ludaka

Da bi franšiza što duže opstajala, Fredi Kruger je nakon prvog filma i progovorio, a neke od replika koje je glumac Robert Englund tokom decenije i kusur igranja ovog lika izgovorio ostale su nezaboravne i to ne samo među fanovima njegovog lika i dela, već i šire („Nemate više čega da se bojite, sem sopstvenog straha“, na primer).

Geneza Fredija Krugera, ubrzo zatim, dobija i čvrstu narativnu strukturu: kao potomak hiljadu ludaka – koji su jedne noći pobegavši iz zatvorske ludnice silovali (svi do jednog!) njegovu majku, tadašnju časnu sestru, koja će potom po rođenju svog kopileta oduzeti sebi život – Kruger započinje svoju psihopatsku „karijeru“ u srednjim godinama u kotlarnici jedne predškolske ustanove, gde njegova psihotična opsednutost decom dolazi do izražaja. Podstaknuti uticajem lokalnog šerifa, roditelji zlostavljane dece odlučuju da mu sami presude, spalivši ga u istoj kotlarnici, u kojoj zakopavaju njegove posmrtne ostatke sa sečivima, kojima se iživljavao nad njihovim mališanima. Reditelj originalnog filma Ves Krejven, tada već dokazani majstor žanra, iskoristio je ovu premisu kako bi znalački razradio ideju vaskolikog horora, koja izaziva dugotrajni osećaj jeze i strave kod gledaoca – snovi glavnih likova postaju poprište najstrašnijih zločina, iz kojih im je beg onemogućen, i u kome tek sazrela deca ispaštaju grehe svojih roditelja, sukobljena s neuništivom destruktivnom energijom iz prošlosti i potisnutim osećajima sopstvene krivice. Sve ostalo je istorija.

I šta onda reći za rimejk ovakvog filma, koji je ove godine tek nakratko poharao bioskopske dvorane? Pa malo toga, sem činjenice da se isplatio, zbog čega je zapravo i snimljen. Najrealnija ocena bi bila da je rimejk „Strave u Ulici brestova“ izuzetno glup, ali to nikako ne priliči filmskoj kritici. Ali šta zapravo reći za film toliko brzog ritma, koji ne postiže da iole deluje na nivou podsvesnog, što je bila suština čak i najneuspelijih filmova iz serijala o Frediju Krugeru, koji sada, koliko god loši bili, spram ovakvog rimejka deluju poput remek-dela! S druge strane, izbor Džejkija Erla Hejlija činio se savršen za ulogu Fredija Krugera (setite se samo kako je upečatljivo igrao pedofila u filmu „Mala deca“ od pre nekoliko godina), ali sve je palo u vodu već njegovim prvim krupnim kadrom, kada se otkriva nova maska koja je toliko loša, da više izgleda kao da Fredi na glavi nosi prepečeni dulek koji bi bio prikladniji za Noć veštica na primer, nego što je zaista šokantan i strašan. Šta tek onda reći za priču, koja je toliko nefokusirana da gubi svaki smisao, a sve pod etiketom obraćanja novoj generaciji filmske publike, odrasloj na igricama i filmovima CGI efekata, koja kao takva nema mnogo vremena da razmišlja o sadržaju? Duga je lista filmskih horor klasika, koji su pod istom etiketom već uspešno upropašćeni – od „Masakra“ i „Magle“ do „Petka 13.“ i „Predskazanja“… Vesli Strik („Rt straha“) kao glavni scenarista rimejka „Strave u Ulici brestova“ i izvesni reditelj Semjuel Bajer (dosadašnju njegovu filmografiju uglavnom čine video radovi, što se i vidi iz priloženog) pokazali su nam da su kao klinci i sami bili istraumirani pojavom Fredija Krugera, ali i da gotovo ništa nisu naučili od svojih prethodnika. Nova „Strava u Ulici brestova“ je iživljavanje nad već poznatim sadržajem, i izgleda kao da je novih hiljadu ludaka naletelo na već toliko poznat i popularan lik i silovalo ga do iznemoglosti. Iako njihovo kopile ne uspeva da nas uplaši, ono ipak proizvodi jedan gorak osećaj – osećaj da su dobri filmski autori ostali negde u osamdesetim godinama, baš kao i naši snovi o kvalitetnom filmu.