Korak ka boljem razumevanju, opraštanju i zajedništvu

Više od 60 godina postojanja ovog sjajnog ansambla, osnovanog 1953. u okviru tadašnjeg Radio Zagreba, sa preko 3.500 održanih koncerata na praktično svim kontinentima i to u najuglednijim evropskim i svetskim muzičkim dvoranama, neporeciva je preporuka za njihov beogradski nastup u organizaciji CEBEF-a, koji će se odigrati nakon čak punih četvrt veka od onog prethodnog dolaska. Sreten Krstić i Zagrebački solisti, za publiku u Kolarčevoj zadužbini ovom prilikom, izvode dela Mocarta, Krste Odaka, Vere Milanković, Borisa Papandopula i Čajkovskog.

* Na Kolarac ovaj put dolazite u društvu Zagrebačkih solista, ansambla koji više od 25 godina nije nastupio u Beogradu. S obzirom da ste i njihov aktuelni umetnički vođa, prenesite nam kakva je atmosfera u ansamblu, sa kakvim emocijama se umetnici pripremaju za ovaj baš dugo očekivani susret sa beogradskom publikom?

– Atmosfera je izuzetna u svakom smislu. To će biti definitivno jedan, možda i naš najznačajniji nastup u poslednje vreme, i svi smo svesni velikih očekivanja beogradske publike, kao i važnosti celog tog projekta. U svakom slučaju, to neće biti tek samo jedan od koncerata u nizu, ni za nas, a verujem ni za Beograd. Cela pozadina tog događaja je isuviše ispunjena raznoraznim emocijama i sećanjima, koja, verujem, nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Rado bih se na ovom mestu zahvalio CEBEF-u na organizaciji, velikoj želji i trudu da se jedan ovako poseban umetnički susret i ostvari.

* Zagrebački solisti osnovani su one iste godine kada ste i sami rođeni – šta znate o istoriji ovog orkestra, najvažnijim momentima tokom njihovog bogatog muzičkog postojanja, estetici ansambla?

– Da, tačno je, i to je jedan od podataka koji sam najlakše zapamtio (smeh)! Ali, šalu na stranu, istorija ovog ansambla je zaista poprilična i zavidna, a o najpoznatijim svetskim imenima koja su sa njima sarađivala – među kojima su, recimo, jedan Henrik Šering, Aldo Čikolini, Žan-Pjer Rampal, Katja Ričareli, Pjer Furnije, Zuzana Ružičkova, Leonard Rouz i još mnogi drugi – mislim da nije ni potrebno da govorim. Ima ih previše i verujem da bi mnogi ansambli poželeli da mogu i samo deo te njihove istorije da stave u svoju biografiju.

* Kada ste i kako prvi put došli u kontakt sa Zagrebačkim solistima? Koliko ste dugo već nastupali zajedno pre nego što ste se prihvatili kreativnog vođstva?

– Naša saradnja je započela igrom slučaja u leto 2011. godine, i od tada evo i do danas ne prestaje. Naprotiv, postaje sve intenzivnija i zanimljivija. A što se umetničkog vođstva ansambla tiče, ja sam ga preuzeo posle odlaska tadašnjeg umetničkog vođe, violončeliste Marka Kopija, ako se ne varam, 2013. godine.

* Kako ste koncipirali program za ovaj ‘ponovni’ beogradski nastup Solista i zašto ste se baš odlučili za te kompozicije?

– Program je sastavljen tako da na najbolji mogući način prezentuje ansambl. To je i bila osnovna zamisao i ideja. Pri tome smo naravno vodili računa da u programu budu zastupljeni i hrvatski i srpski kompozitori, a uz to logično i najveća imena svetske muzičke baštine, i sve to sa željom da dragoj beogradskoj publici priredimo jedno, nadamo se, nezaboravno muzičko veče.

* Kako iz svoje minhenske perspektive gledate na aktuelna umetnička povezivanja u ex-SFRJ prostoru, poput ovog – hoćemo li, rečju, pomoću kulture možda uspeti da prevaziđemo neke ružne uspomene iz još nedavne prošlosti i da se konačno bolje razumemo?

– Mogu samo najiskrenije da se nadam da ćemo u tome uspeti. Ovaj koncert, bez obzira koliko je u ovom momentu svima nama važan i poseban, predstavlja ipak samo jedan mali, premda dosta važan korak ka boljem razumevanju, opraštanju i zajedništvu. Da kažemo ovako – milion sličnih koraka bi imali još mnogo veći efekat, ali za tako nešto potrebno je prevazići i promeniti mnoge druge stvari koje nemaju veze sa muzikom i umetnošću, ali imaju veze sa željom za dobrobit svih naroda na ovim prostorima.