Korejska kuhinja

„Haemu“ Šim Sung-Boa počinje kao oporo idiličan neorealsitički ribarski film, da bi majstorski prerastao u realistički horor, sa spektakularnim morskim scenama, kada ekipa ribara sa starim brodom ide na specijalni zadatak koji donosi više para: krijumčarenje kineskih emigranata. Nevolja nastaje kad se svi Kinezi podave od procurelog gasa u potpalublju i kad se treba vratiti u luku bez ijednog traga o nesreći, što dovodi i od razračunavanja među posadom. Spašavanje, nakon potapanja broda, samo mladića i kineske devojke koju je on krio u prostoriji sa mašinom ne doživljava se kao hepiend. Gledalac ne dobija ni priželjkivanu žanrovsku distancu za ublažavanje tragike, čiji je akcenat efektno prebačen na kapetana, vodećeg monstruma u filmu.

Nije važno koji žanr rade Korejanci, sve su savladali. Dva ovogodišnja akciona trilera približavaju se hongkonžanima Džoniju Tou i Džonu Vuu. U prvom, „Teškom danu“ Kim Seong-huna, brljivi detektiv, na dan majčine sahrane upada u nevolju pošto je pregazio čoveka da bi izbegao gaženje psa, te u pokušajima prikrivanja incidenta kreće totalna jurnjava, često i morbidna i komična, ne baš razdragano dopadljiva kako bi to bilo kod Džonija Toa, ali sa odličnim dramaturškim obrtima koji neprestano vuku napred, ka završnom iznenađenju. U drugom, „Ispovesti“, dugogodišnje prijateljstvo se raspada nakon što jedan od prijatelja sa svojom majkom pokuša, radi osiguranja, da inscenira pljačku njene kockarnice, što vodi nizu baroknih melodramskih akcija dostojnih Džona Vua, uz opet lepo poigravanje sa ambivalentnim poentama o lojalnosti. Svaka čast debitantu Li Do-junu.

Korejanci ne pakuju melodramu sa očigledno „značajnim“ temama sa svetske socijalno-političke scene, valjda zato što ne konkurišu za Oskara. Trude se prosto da izvuku maksimum iz osnovne priče. Recimo u „Skerletnoj nevinosti“ Jim Fil-sunga, profesor upada u strastvenu (korejski eksplicitno ilustrovanu) aferu sa finom provincijskom devojkom, te je ostavlja, podvojen ali lojalan bolesnoj ženi i detetu, što polaznu tihu poetičnost nijansirano transformiše u završni melodramski triler sa osvetom. Adekvatnost promenljive stilizacije, sa prelepim krupnjacima, glavni je adut nimalo plitke ljubavne priče.

Ili, u „Oživelom“ Im Kvon-taeka, prvaka korejskog modernog filma, stariji menadžer uspešne kozmetičke kompanije, sa ženom koja umire od raka, i sam sa urinarnim problemima, zapošljava devojku čija lepota inicira kod njega dirljivu distanciranu ljubav, što je najčudnije – i uzvraćenu. Sledi teška i napeta borba sa samim sobom na obe strane, i autorova briljancija u tajmingu, kontroli glume, pogođenim emocijama, kontrastiranju smrti i ljubavi, stilizaciji lepote, i završnim dramaturškim figurama. Ostaje pitanje da li ćemo do kraja Festivala uopšte gledati jači film…