Korektno, suviše korektno

Ne postigavši ni blizu temperaturu Šekspirovog komada, vehementnost, horor i renesansnu grubost njegove estetičnosti, u „Ričardu Trećem“ u režiji Snežane Trišić, razmlačenom, „uklasičenom“, usporenom i jednoličnom, ipak su očuvani jasno ocrtani karakteri likova i glavne linije Šekspirove priče o beskrupuloznom usponu ubice plave krvi na krvavi presto i ubilačkom padu s njega.

Nezajažljiva volja za moć Ričarda III koji je „odlučio da bude zao“ jer oko sebe vidi samo zlo, samo zlo – koji odlučuje, dakle, da bude vrhunski umetnik mogućeg, dakle, umetnik stvarnosti, dakle politike – drži na okupu smisao svakog gesta i svake reči Igora Đorđevića u njegovoj ulozi. Jasni su i razgovetni karakteri i svih onih hulja bez kojih nema uspona u društvu Meštru sviju hulja: i tog uzornog poltrona iz koristoljublja, vojvode od Bakingema, u čijoj je ulozi Aleksandar Đurica, i tog ekspertskog koljača iz ljubavi prema nasilju, tog gospodskog sadiste, sera Vilijama Kejtsbija, u čijoj je ulozi Pavle Jerinić, i tih, takođe otrovnih, od trona udaljenih žena kraljevske loze, kojima je Ričard III pobio najmilije, i vojvotkinje od Jorka Svetlane Bojković, i Margarete, udove kralja Henrija VI, Nataše Ninković, i kraljice Elizabete Nele Mihailović… Svi su na sceni u svojim karakterima, ali u igri bez šekspirovske dinamike i infernalne koncentracije disonantnih tonova.

Prazni prostor kruga Šekspirove pozornice, pozornice elizabetanskog pozorišta, tog globa-sveta koji sledi za otvorenim, kružnim oblikom scene starogrčkog teatra – na kojoj se uprisutnjuje ono u javnosti skriveno (kojem se slepo daje rang metafizičkog), a što uznemiruje polis – na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu scenograf Valentin Svetozarev zamenio je orijaškim pravougaonim klasicističkim zdanjem od lima, koje više podseća na hram ili mauzolej nego na dvor, ako se uopšte ide za tim mimetizmom. Pravolinijnost ovog dekora zadaje pravolinijski, jednoličan mizanscen i uštogljenost, u tom odnosu, umanjene figure čoveka. Deklamatorski, staromodni manir ove predstave dobrim delom oslanja se na ovakvo scenografsko rešenje.

Monotoniji doprinose i bezizražajne promene svetlosnih štimunga i repetitivna muzika Irene Popović Dragović, naročito sa lajtmotivom koji sviraju duvači, koji uvek u istom tempu ulaze i izlaze sa scene. Glumci i glumice takođe ulaze i izlaze sa scene u istom tempu, a istom tempu podležu i njihovi govori, ujednačenog intenziteta i ritma.

Kostimi Marine Vukasović Medenica, rad po sebi veoma dobar, idući za ovovremskim načinom oblačenja političke i finansijske elite, odudaraju od scenografskog rešenja, ali ne tako što su u odnosu na njega u disonantnoj napetosti, nego iz sasvim drugog rukopisa.

U ovom „Ričardu Trećem“ nijedan učesnik ne briljira, pa ni sam Šekspir, a svako svoj zadatak ispunjava korektno. No, kad je o korektnosti reč, sama ta reč koja dobro pristaje službenicima, i oseća se prijatno kad se nađe kao prilog u pravnom postupku, u umetnosti se pak drži tako da je tu ni Bog s maslom ne bi pojeo. Zaključak, korektno, bez uzbuđenja i provokacije.