Koreograf Vim Vandekejbus čija predstava otvara Bitef: Horor bajka o onome što ljudi čine

Mislim da je bolje što se igra sada za vreme pandemije jer nosi moralnu poruku o našim lošim delima. I mi smo ih uvek činili, a sada je to došlo na naplatu – to koreograf Vim Vandekejbus kaže za Danas povodom svoje predstave „Tragovi“ u izvođenju njegove kompanije Ultima vez, koja svečano otvora 54/55. Bitef festival.

Predstava će i sutra veče biti izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a povodom nje su selektori ukazali da je u pitanu novi projekat jednog od vodećih evropskih i svetskih koreografa, te i da je sama koreografija vrlo energična, duhovita i uzbudljiva.

Počinje od scena narušavanja prirodne ravnoteže, s jednim ubistvom i probijanjem auto-puta kroz šumu, a završava se komičnom, ali pretećom scenom u obliku „osvete prirode“, s tri medveda u glavnim ulogama.

Vaša predstava „Tragovi“ otvara ovogodišnji Bitef, a usko je povezana sa dominantnom temom ovogodišnjeg festivala o posledicama prirodnih katastrofa za koje smo sami odgovorni tj. ekološkom problematikom. Kako ste spojili ples i ekologiju?

– Stvorio sam oko četrdeset predstava i uvek sam bio okupiran i zainteresovan za to kako je naš život i naša egzistencija pozajmljena od prirode. Uvek. Krajem devedesetih sam napravio predstavu „Inasmuch as Life is borrowed…“ , o tome kako kada umreš Priroda dođe i kaže: vrati natrag svoj život, zato što je on pozajmljen, nije od tebe. Uvek sam bio fasciniran tim. I igranjem životinja, konja, medveda u kostimima, jelena… Iako je predstava stvorena pre pandemije, govori o divljini, šumi smeštenoj u Rumuniji, zato što je predstava rađena u koprodukciji sa Europalia Romania, a Europalia je festival koji se fokusira na kontinente.

Zašto ste odabrali baš medvede?

– Medved kao simbol nestajanja, vrste koja nestaje, ali takođe i vrste koja je humanizovana, pripitomnjena. Morali su da plešu za Rome, a onda su došli u Evropu, pa više nisu mogli to da rade. I dalje postoje rituali gde ljudi u kostimima medveda slave Novu godinu. Učinilo mi se da je interesantno da čovek uđe u ulogu životinje kao što u mnogim pričama koristimo životinje da igraju karaktere ljudi. Mi smo životinje koje vole da igraju stvari koje nismo. Ali životinje to ne čine. Teatar je ustvari takve prirode, igramo kralja negativca, igramo osobu koja umire, pa čak i životinje. U „Tragovima“ sam želeo da poradim na šumi i tome kako pravimo put kroz šumu i onda zaje*emo stvar. Teško je to predstaviti u teatru, ali imamo medvede, balkansku muziku, rumunsku koja je izvođena od strane ljudi iz NJujorka, dok je češki fotograf pravio fotografije Roma, jako inspirativne… U predstavi postoji transformacija: ljudima se desi ono što su ljudi dozvolili da se desi životinjama. Stavili smo kostime, izneli stvar i na kraju medvedi sve poubijaju. To bi mogla biti horor bajka o tome što mi činimo. Mislim da je bolje što se igra sada za vreme pandemije, jer nosi moralnu poruku o našim lošim delima. I mi smo ih uvek činili, a sada je to došlo na naplatu.

Na koji način mi to činimo?

– Uvek želimo da proizvedemo više, jer ekonomija mora da raste, mora da se kupuje i kupuje… i naravno da je previše kad postoji toliko mnogo ljudi. Jedina stvar koju možemo da preduzmemo jeste da koristimo manje materijala, to je jedino ali drastično rešenje. Zato što je ekonomija zasnovana na platama. Na kraju bogataši profitiraju od toga, a siromašni moraju da kupuju, ali kupuju jedino ono što im je neophodno. Mislim da je previše konzumerizma i da planeta ne može to da obuhvati, podnese. Nisam o svemu tome razmišljao dok sam stvarao predstavu, javilo mi se prirodno, ali se onda desila pandemija…

Problem zagađenja je ogroman svetski problem, ljudi su ga svesni, ali deluje kao da ne čine dovoljno kako bi sprečili zagađenje… Ljudi ostaju unutar komfor zona… Mnogi recikliraju, ali da li je to zaista dovoljno i šta treba još da učinimo?

– Ne mislim da je dovoljno. Ali taj problem posmatramo „očima“ Zapada. Kažemo kada recikliramo, mi spašavamo svet, pa onda kupimo električna kola, a gde stara kola idu, na Balkan i u Afriku – da zagađuju tamo. Mislim da je jedino pravo rešenje veoma drastično. U vreme pandemije je bilo sjajno što je ceo svet naprasno stao. NJujork je bio prazan. Svi su morali da budu u karantinu, ali su bogataši rekli, okej, možemo da čekamo, ne moramo da idemo na posao, savršeno, mogu da viđam decu… Mogu da odem u prirodu da prošetam, da zasadim biljku… Svi su osetili, vau, opet smo povezani sa prirodom. Ali u siromašnim zemljama ljudi su bili u obavezi da ostanu u kućama iako su s druge strane morali da izlaze da zarade jedan evro da bi mogli da jedu. Tukli su ih na ulicama jer su bili u obavezi da ne izlaze, iako nisu imali (novčanu) podršku. Problem je zapadni, mi smo ga napravili. U Africi su ljudi govorili – ma to je bolest belih ljudi, jer kod njih je stanje bilo mnogo blaže, zato što su rezistentniji i mlađi. A mi smo slabiji.

Zašto?

– Možda zato što sve što možemo mi uzimamo, pa tako ne uspevamo da očvrsnemo. Ne jačamo.

Da li umetnost može da doprinese osvešćivanju ljudi?

– Umetnost ne čini uvek dobro. Možete da napišete knjigu ili napravite predstavu, ali to je stvar onih koji imaju luksuza. Super je to, ali je takođe i posao. Na primer, u Belgiji ljudi mogu da odu kod psihologa za 12 evra. Sad svi mogu da idu. Za mene je teatar takođe terapija. Za moje igrače da igraju – to ima terapeutsko dejstvo. Ja volim da stvaram, da igram. Publika takođe dobija nešto iz toga. To je moderan način komunikacije… Zato pravim komade koji su povučeni akcijom u teatru gde se nešto desi, a ja ne objašnjavam šta. No, ipak se desilo. Potom ljudi o tome razmišljaju. Kada ljudi odu u teatar nešto mora da se desi unutar njih. To im pomaže da razgovaraju. Možda je loš primer… ali ljudi koji živeli tokom rata, uglavnom imaju posttraumatski sindrom jer su proživeli intenzivne situacije, a kada rat prestane, odjednom ništa… Dok je sada život organizovan tako da ne moraš da brineš, imaš osiguranje za ovo i ono… a to je jako dosadno, dok teatar unosi avanturu.

Ultima vez je kao profesionalna porodica

– U ovom delu ima ljudi iz ranijih komada, ima onih odabranih za ovaj i ima ljudi koji treba da igraju u sledećem komadu. Pre je bilo audicija, a sada ako napravim audiciju, prijaviće se 1.000 ljudi. Ovi ljudi su mladi, kreću se glatko i ja ih vodim. Verujem da morate upućivati vaše plesače. Ne samo da nauče ples već i da režirate kako plešu. Dajem im dosta odgovornosti i verujem im. Naravno, svaki put kada se nova ekipa pojavi, morate da pričate priče i anegdote, da ih upućujete. Mora da se iskusi i mora nešto da se desi. A ono što moraju da imaju… mislim da se to vidi kada pogledate u njih. Kao profesionalna porodica – kaže Danasov sagovornik.