Korona virus

Ne samo u svetu ekonomije već i u osećanjima, u umetničkom stvaralaštvu ili našem vladanju borba protiv pravila ujedno je neophodna i pogubna, mešavina velikodušne strasti, surovog ili nesvesnog egoizma i zbunjenosti.

Naročito onda kada se, kao u rušilačkoj oluji koja se na sve nas obrušila u vidu silovitog koronavirusa, nađemo zapetljani u niti propisa i zabrana kao ribe u mreži. Pravila lako doživljavamo kao apstraktna, hladna, protivna strasti i životu koje i ona takođe štite. Naročito u određenim istorijskim dobima, na primer, u doba romantizma, pravila su prezirali kao uopštene apstrakcije i suprotstavljali ih nepredvidljivoj pesničkoj kreativnosti.

Benedeto Kroče je govorio da su se najveća remek-dela poezije – Homer, Dante ili Šekspir – uspešno ogrešila o pravila. To nije tačno: rime Danteovih tercina i endekasilabo svakog stiha sušta su poezija, poljubac Paola i Frančeske, muzika mora što se poput mrtvačkog pokrova sklapa nad Odisejevim brodolomom, a to važi za sve umetnosti.

Retorički odbačeno u ime anarhične slobode tržišta i želje oslobođene moralnih normi, pravilo se vratilo na dnevni red kada je, pre svega nekoliko nedelja, pandemija počela i nastavlja, sve silovitije, da pustoši naše živote i živote celog sveta. Borba protiv pandemije i smrti sve se više poverava pravilima, naredbama, vetu i zabranama.

Ovo carstvo zakona i njime predviđenih sankcija takođe je strategija koja čuva život, a ujedno uvećava nelagodu i patnju, sprečava nas da zadovoljimo osnovne potrebe i svakodnevno izaziva očaj. Oni koje volimo pate i umiru u samoći od koje se steže srce, i srce bolesnika koji je lišen zdravlja ili života, ali i one ruke koja ga je oduvek pratila kroz život i koja mu je još potrebnija u patnji i agoniji.

Pravila nam brane da dodirnemo tu ruku i da nas ona dodirne. Znati da roditelj, dete, ljubavnik pati u samoći i može umreti u samoći, ne znati koje reči i misli mu dolaze na um, ili znati da te misli i te reči ne mogu dopreti do onoga koji ga voli, jeste bol što u sebi sadrži smrt, kao što plod u sebi sadrži seme.

Ali imamo li prava da ugrožavamo druge živote, pa i u ime naše ljubavi i potrebe za njima, ili u ime njihove želje za nama?

I ljubav, ako narušava granice i dužnosti, može postati pogubna papazjanija. Ljudski je više voleti zbrku i nered od pravila; prekršaji nam izgledaju nezanimljivo, poput zabrane zaustavljanja ili prelaženja ulice na crveno kada na toj ulici nema nikoga. Neizbežno je, gotovo prirodno, mrzeti pravila, zabrane zaustavljanja, ograničenje brzine.

Pravila predstavljaju demokratiju, a demokratija je svakako manje očaravajuća od ljubavi ili boje mora, ona je hladna vrednost, kao i pravilo, koje nam, ipak, dopušta da negujemo naše tople vrednosti, ljubav ili boju mora.

Iskušenje da prekršimo pravila je ljudsko, izuzetno ljudsko, to je boja našeg života.

No, postoji jezgrovita, stroga poezija pravila koja nam valja naučiti da poštujemo, kao što pesnik poštuje endekasilabo; kroz ovaj uporan i naizgled suvoparan trud moći ćemo i da zavolimo pravila, ganuće nas ne samo fotografija onoga ko pati i umire već i grafikoni koji nam pokazuju krivulje pandemije, nećemo samo saznati već i osetiti da te krivulje jesu ljudske sudbine, od kojih je svaka jedinstvena i neponovljiva.

Poezija pravila može našoj sudbini dati trezveno dostojanstvo. Odlazim, navodno je umirući rekao Bazilio Puoti, veliki pobornik purizma italijanskog jezika, i dodao: „a može se reći i idem“.

Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović

Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista Corriere della Sera, autor romana Dunav i Obustavljen postupak koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs