Korumpirani smo golom koricom hleba

S njom sam išao u istu školu, nismo išli u isti razred ali smo se sretali po hodnicima Jovine gimnazije“, kaže Radoslav Rale Milenković, glumac i reditelj, posle predloga da bismo, osim o komadu „Sirena i Viktorija“, u intervjuu mogli da se dotaknemo i teme ovdašnje društveno-političke scene. „Radije bih prvo o komadu. U njemu su ionako protagonisti ogledalo posledica političkih odluka. Ne samo ovih s početka teksta, nego i onoliko godina unazad…“

Režirali ste i glumite u komadu Aleksandra Galina, komediji zabune, čiji su glavni likovi novopečena bogatašica, pobednica tranzicijskog maratona, njena profesorka engleskog jezika Viktorija i „Pastuv“, odnosno, vremešni astronom koji, da bi preživeo, šiša pse po kućama. Sve savremeni likovi a vama je to uvek, kako kažete, važno, dok aktuelnost i nije?

– Pa, da. Mislim da je tu bitna razlika i jako je važno da pozorište pokuša da izbegne dnevnu aktuelnost a da zapravo bude savremeno u pogledu problemskog bavljenja stvarnošću. Znači, da važna pitanja savremenog trenutka izađu iz tkiva komada. U tom smislu jednako moraju da budu savremeni i Sofokle, i Šekspir, i Galin… Kad je samo aktuelno, onda to postane jednako banalno i zamorno kao što je stvarnost sama, dok savremenost, zapravo, ima više šanse da postavi ozbiljnija pitanja.

Devedesetih je bilo mnogo aktuelnih komada. Pomene se Slobodan Milošević i eto „kritike“ režima. Kako to komentarišete i da li biste eventualno imenovali takve primere?

– Beznačajni su i zaboravljeni. Verovatno takve komade više nikad niko neće ni igrati.

Da li se, ne samo u pozorištu nego i u drugim kreativnim oblastima, ta vrsta pseudokritike može smatrati robom?

– Takvi komadi se i pišu iz želje da se čovek okoristi, da se zaradi, ne samo novac nego uopšte – ime, CV, štagod… A umetnost i pokušaji umetnosti uvek počivaju na našoj unutrašnjoj potrebi da postavimo pitanje ili da ispričamo neku priču verujući da bi ona i drugima mogla biti uzbudljiva, da bi i drugima mogla reći nešto malo više o ljudskoj sudbini i ljudskoj prirodi, o svetu kakav je.

Pa, kakav je?

– Ništa se u svetu i u ljudskoj prirodi i funkcionisanju sveta nije promenilo i taj točak istorije i točak vlasti je isti kao u vreme Ričarda Trećeg, na primer… Svet je isti, oduvek i zauvek, od Švedske ili neke druge uređene države, do Srbije ili bilo koje druge Banana republike.

Koji od likova u komadu bi mogli biti „najlepljiviji“ za publiku – Sirena pobednica tranzicije, Viktorija koja joj drži časove engleskog da bi se izdržavala ili astronom, koji je greškom registrovan kao seksualni predator?

– Mislim da će publika jasno prepoznati ono što se u tranziciji desilo s intelektualnom elitom – astrofizičar i doktorka filologije, ozbiljni ljudi utemeljeni na znanju i obrazovanju sa jedne, i novopečena bogatašica sa druge strane, uzorci su žrtava i pobednika tranzicije. Tu niko nije ni dobar ni loš po sebi, nego komad na plemenit način pred nama uspostavlja sliku savremenog društva i razume ga kao mesto u kome je došlo do promenjenog sistema vrednosti. U takvom društvu nemaš više pravo da budeš slab i nemoćan, jer samo jači i brutalniji pobeđuju. I pokreće ih glagol: imati.

Umesto biti?

– Da, jer glagol „biti“ označava postojanje u najdubljem utočištu. U našem komadu to utočište od sveta, koji je postao divlji i bezdušan, pronalazi se u osećanju ljubavi. Kad voliš, onda te baš briga da li je taj koga voliš bogat ili je siromašan. U našoj predstavi radi se o sukobu sistema vrednosti.

Sunovrat sistema vrednosti je naročito vidljiv i u takozvanom rijaliti programu iz Skupštine. S Majom Gojković ste, rekoste, išli u školu. Da li biste nekako mogli da objasnite onaj njen gaf sa zvoncetom u Skupštini gde ga je koristila na dosad, mislim, neviđen način? Tako što kad izgovori „stavljam ovaj predlog za glasanje“ i pritisne dugme, to jest, zazvoni, to je signal za naprednjake da glasaju, ali kad to isto kaže, a zvonjava izostane, za kolege je to znak da „miruju“, odnosno, ne glasaju. Na Jutjubu su ove situacije snimljene a naslovi su im „U Skupštini ne sede ovce, ne treba im zvonce“ ili „Zvonce za naprednjačko stado“. Šta vi kažete?

– To je dosta jednostavan jezik znakova ali mislim da je to pitanje za vaše kolege koje prate Skupštinu i za sve medije. Za mene je, znate, to ponižavajuće ali je to očigledno način da se održi partijska disciplina. Tako ti ljudi i shvataju svoj boravak tamo – da treba po partijskom zadatku da glasaju za Vladine predloge. Liči mi to na Pavlovljev uslovni refleks kad se psu zazvoni, on počne da luči pljuvačku jer zna da će dobiti da jede. To sa zvoncetom nije ni tužno, to je sramno.

Da li je naša trenutna socijalna situacija, u stvari, stanje srama?

– Emil Sioran, francuski filozof rumunskog porekla, izdržavao se jedno vreme tako što je u robnoj kući Lafajet pakovao. On ima jednu važnu rečenicu: „Sve naše nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi“. I mislim da smo mi trenutno u takvoj situaciji – mi više nismo korumpirani robom sa najskupljih spratova u Lafajetu, nego golom korom hleba. Mislim da će u tom smislu izgledati i razrešenje naše egzistencijalne situacije. Ukidanje i same pomisli na neke ideale jednom će prestati da funkcioniše. A dokle god vi niste spremni da umrete od gladi, osuđeni ste na ovakav život koji je, zapravo, mrcvarenje i nevolja.

A kako gledate na nervozu vlasti, posebno sada kada se tu kao kandidat za predsedničke izbore pojavio Saša Janković?

– Dvojako. Jedan aspekt je generalna nevaspitanost i spremnost vlasti da svakog neistomišljenika oblati. To su njihove stare, radikalske navike. Retorika im se menja u skladu sa promenom interesa ali teško je promeniti navike i metod koji su oni godinama vežbali i na isti ovakav način se ponašali. E sad, pošto vlast uopšte ne mora da bude nevaspitana, nepristojna, bahata, s huliganskim, siledžijskim rečnikom, a ipak to čini (i ne samo da čini, nego tako baš voli), znači da je u pitanju karakter. A karakter je, kaže Heraklit, „čovekova sudbina“.

Da se vratimo umetnosti. Diplomirali ste i režiju i glumu. Kad su vas pitali šta vam je draže, parafrazirajući Čehova, objasnili ste da vam je režija zakonita supruga a ljubavnica gluma. Ali, kako ljudi različito gledaju na supruge i na ljubavnice, kako stoje s tim u vezi stvari kod vas?

– Čehov je na taj način govorio o medicini i literaturi, budući da je radio oba posla. Ma koliko se trudio, čovek ne može istovremeno i sa predumišljajem da se jednako bavi i jednim i drugim poslom. Nekada više režiram, nekada više igram. To zavisi od mnogih okolnosti.

Galin u svojim dramama, a posebno u komadu „Sirena i Viktorija“ ne gleda svet s gorčinom i cinizmom, nego s plemenitošću. Kako vi negujete plemenitost u sebi? Delujete ljuto kad pričate o nekim temama.

– Bes je jedna od sasvim ljudskih i razumljivih opcija kad je u pitanju reakcija na stvarnost i razumem ljude koji ga osećaju. Ali, u meni nema besa bez obzira na to što aktivno govorim o društvenoj stvarnosti. Sve je stalno i uvek iznova – isto. Dosadno je već koliko je isto, isti mehanizmi, iste laži i obmane… Ne mogu da se ljutim zbog toga. Samo nastojim da shvatim šta je stvarnost i po kom mehanizmu je proizvode za nas.

Da li biste prokomentarisali bivšeg ministra kulture i informisanja Ivana Tasovca i aktuelnog Vladana Vukosavljevića?

– O Tasovcu sam govorio dok je bio na toj poziciji. On je jedna lenština i kicoš. A novog ministra ne znam kako bih komentarisao. Nisam čuo da je išta rekao.

Kako nije, pa baš se često pojavljuje u medijima, daje intervjue?

– Pa da, ali ništa ne govori. To je valjda dar trgovaca nekretninama, da mnogo pričaju a ništa ne kažu.

Poučan primer Tomislava Nikolića

Osvrnuvši se na tezu Siorana o tome da sve nevolje dolaze otuda što nismo spremni da umremo od gladi, Milenković je zapazio da je dokaz uspešnosti te formule demonstrirao aktuelni predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić. „On je spreman da umre od gladi na stiroporu i izbori se za to da postane predsednik Srbije. I to je možda jedna od najvećih sramota koju smo doživeli, ali je poučna“, konstatovao je naš sagovornik

Da nismo u problemu?

„Mi bismo bili u velikom problemu kad bismo imali funkcionalan sistem sa svim institucijama demokratskog društva u punom kapacitetu i tada imali gubitaše od 700 miliona evra. Tu bismo bili u ozbiljnom problemu“, primetio je naš sagovornik.

Do najdublje tačke

Govoreći o rediteljskom poslu Milenković je, između ostalog, rekao: „Moje je najdublje uverenje da je zadatak reditelja da to što je veliki pesnik i pisac napisao stigne do gledalaca. Ne nekim pukim uprizorenjem ili ilustracijom nego najdubljim pronicanjem u sve slojeve i značenja. Da što je moguće više našeg doživljaja i profesionalnog i umetničkog dara upotrebimo u svrhu toga da, recimo, Galinovo viđenje sveta i razumevanje ljudi, svake večeri kad igramo predstavu „Sirena i Viktorija“, stigne do što je je moguće dublje tačke u srcu gledalaca. Da nas razumeju.“