Korupcija, nasilje i nekažnjivost

Nijedan moćnik ne voli da mu se smeju. Govorim sve ovo znajući da je solidarnost unutar zajednice pisaca praćena konfuzijom. Kojom strategijom treba da se služimo? Kako da mi oblikujemo događaje umesto da oni oblikuju nas? Ideolozi, politički ekstremisti, populisti, rasisti uvek se trude da stvore manihejske situacije – „ili-ili“ situacije. S nama ili protiv nas. I dok smo mi i dalje u mrežama starih manipulacija vlasti, sredstva nove tehnologije postala su novi činilac. Sve veća primena nadzora pravda se sada strahom. Novi vidovi torture pravdaju se strahom. Državno nasilje koje se ne može kontrolisati pravda se kriminalnim i verskim ekstremizmom.

Plodno tle za ekstremiste predstavljaju tri pojave – iluzija jasnoće. Stoga i neminovnosti. Stoga i strah. NJihova svrha je da ospore mogućnost preispitivanja. Mogućnost razmišljanja. Kompleksnosti. Nastoje da zamene mogućnost čovečnosti izvesnošću sukoba. Rezultat toga je evidentan porast nasilja prema piscima svuda u svetu.

Zašto? Zbog slobode izražavanja. PEN je brani apsolutno – nesputanu slobodu izražavanja. Od 1921. Ali takođe čvrsto verujemo da je važno ne izazivati mržnju među ljudima. Jedna kompleksna ravnoteža. To je suština naše Povelje. Nakon 95 godina suprotstavljanja autokratama, ideolozima, ekstremistima, zagovornicima predrasuda svake vrste znamo da se ta ravnoteža ne može propisati pravilom. Nijedan zakon ne može da pojednostavi tu kompleksnost.
Na našim spiskovima nalaze se onih 850 pisaca koji su u zatvoru ili u opasnosti. Kao i onih 200 ubijenih novinara godišnje. U ogromnoj većini slučajeva oni nisu žrtve islamskog ili nekog drugog oblika verskog ekstremizma.

Znamo da preko 80 odsto njih ubiju ili smeste u zatvor vlade, policija, vojska, korporacije, organizovani kriminal. Često i udruže delovanje u okviru paklenog trojstva korupcije, nasilja i nekažnjivosti. A svemu tome moramo dodati i verske ekstremiste ubice.
U samoj biti slobode izražavanja je humor. Najmoćnije sredstvo koje imamo. Nijedan moćnik ne voli da mu se smeju. Kroz istoriju, kada su pisci „birali oružje“ u kriznim vremenima, humor je bio njihov izbor. Ali humor je gotovo uvek lokalnog karaktera. Čak provincijalnog. Ono čemu se smejemo odraz je naše konkretne civilizacije, našeg društva, stvarnosti, iskustva. Ono čemu će se jedno društvo nasmejati do suza, neko drugo će možda primiti ravnodušno, zbunjeno ili sa osećanjem uvređenosti. Što nikako ne opravdava nasilje.
Danas postoje i drugi faktori koji komplikuju stvar. Putem tehnologije humoristički sadržaji se u trenutku mogu preneti ma gde, što nije problem, ako je u pitanju nešto univerzalno. Ali humor to nije.

Zatim, živimo u vremenu pojačane migracije i imigracije. To može izaći na dobro samo ukoliko društva prihvate pluralizam kao izraz čovečnosti. Nema defanzivnog rešenja. Pluralizam se sastoji u tome da deca nauče da je neslaganje deo zajedničkog života. Sva deca. Ideja Evrope 19. veka o monolitnim nacionalnim državama je preživela. Ili će pluralizam propasti, pa će
biti šta će biti. Najzad, pisci su uvek na nišanu, ali meta se pomera tokom vremena i od zemlje do zemlje. Nekad su na meti pesnici. Ili pisci romana. Danas su to novinari.
Šta nam je činiti?

Kao prvo, budimo oprezni kad su u pitanju pompezne objave rata – na primer, islamskom ekstremizmu. Setimo se – a to treba ponavljati – objavili smo rat organizovanom kriminalu pre 30 godina i završilo se time da on sada upravlja velikim brojem banaka. Zatim smo objavili rat narkoticima, što se završilo kao čista komedija. Zatim smo objavili rat terorizmu, nakon užasnih događaja u NJujorku, što je imalo za posledicu samo porast terorizma. Objava rata je zastarela ideja o Mažino liniji. Većina zapadnih država ima tek bledu predstavu o implikacijama toga. Rat znači okupljanje ne samo vojske već, što je važnije, i bezbednosnih službi. A one pribegavaju starom, preddemokratskom sredstvu apsolutnih monarhija – policijskoj metodologiji u funkciji ugrožavanja privatnosti i kontrolisanja društva.

Rezultat? Zakoni koji ograničavaju slobodu izražavanja u ime javne bezbednosti. Pumpanje budžeta bezbednosnih službi. Zapravo, one su jedino područje rasta na današnjem tržištu rada. Rezultat u proteklih 14 godina: zapadne države i njihove bezbednosne agencije zdušno su se prihvatile uloge protivnika slobode izražavanja.

Dakle, da, moramo se baviti sablasnom zbirkom razloga zbog kojih ubijaju pisce.
Moramo biti veoma mirni, veoma, veoma čvrsti, veoma, veoma usavršeni. Rešenja se možda ponajviše tiču proširivanja rasprave, a sužavanja indoktrinacije u našim školama. Moramo razmotriti zašto se sve to dešava u Parizu i Kopenhagenu. Ali i u Rusiji, Meksiku, Hondurasu, Brazilu, Kini, Nigeriji, Keniji, Maliju, Turskoj… I moramo se baviti izdajom slobode izražavanja od strane većine zapadnih država.

Naš je posao da ostanemo nepokolebljivi i pozivamo na odgovornost, bilo da je u pitanju predsednik zemlje, bezbednosni zvaničnik rukovođen ličnim interesom, verski fanatik ili korumpirani lider koji šuruje sa organizovanim kriminalom. Naša odbrana slobode izražavanja mora pokazati mogućnost zajedničkog života sa slobodom izražavanja.

Prevod sa engleskog: Dragana Miljević

Autor je poznati kanadski romansijer i politički teoretičar, dugogodišnji predsednik
Međunarodnog PEN, u izdanju Arhipelaga objavljeni su njegov roman Mračna priključenija i studija Propast globalizma i preoblikovanje sveta.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs