Kosmopolitska metropola internacionalne muzike i pozorišta

Pereira je, da podsetimo, tek lane došao na čelo salcburškog festivala. On se, nakon gotovo dvadeset godina intendanture opere u Cirihu, prihvatio mesta intendanta „Salcburger festšpile“, čiji je mandat otpočeo prošle sezone, a završiće se 2014. Tako je ovaj festival otpočeo „udarom groma“. Poznavaoci internih prilika vele da su konflikti između intendanta Alksandra Pereire i predsednice Helge Rabl-Stadler poslednjih meseci kulminirali, te je ova personalna promena primljena kao rasterećenje za sve strane.

Programski novum kao subjektivni pečat novog intendanta sastojao se u dodatnom programskom ciklusu koji je naslovljen „Ouverture spirituelle“. Na sreću Preririna, ideja programskog profilisanja je sasvim kongenijalna sa osnivačkim vizijom fon Hofmanstala o koegzistenciji duhovnog i materijalnog principa u filozofiji festivala. Ova programska novina je i razlog desetodnevnog proširenju trajanja festivala.

Za minulih devet decenija i festival je prerastao u mit. Da li je on hipoteka preteškog bremena ili imanentni podstrek budućoj generaciji? Salcburški festival je zamišljen i osnovan kao antipod krizama vrednosti i smisla, krizama identiteta individua i kao antinačelo svih mondenskih talasa proizvoljnosti i ideoloških i estetskih hirovitih diktata duha vremena. Još za vreme Prvog svetskog rata sazrela je odluka „otaca“ festivala – Huga fon Hofmanstala, Maksa Rajnharda, Riharda Štrausa, Alfreda Rolera i Franca Šalka – da se festivalom u Salcburgu, sa aurom rodnog grada Mocarta, izmire zavađeni narodi koji su se obreli u ratu i iznađe cilj miroljubivog zajedništva. U „prvom proglasu za Salcburški festival“ (1919), koji je formulisao Hugo fon Hofmanstal, veli se: „Mir i vera u evropejstvo, koje je sijalo i ispunjavalo Evropu između 1750. i 1850. treba da stoje u središtu.“ Maks Rajnhard je pritom stilizovao Mocartov rodni grad u „srce Evrope“ sa socijalnim apelom da festival ne sme da se izopači u izliv „luksuza i zasićenosti bogatih, već da treba da bude duhovna hrana onima kojima je ona nasušno potrebna“. Zvanični početak Salcburškog festivala, 22. avgust 1920, obeležilo je praizvođenje Hofmanstalove moralne drame „Jederman“ u režiji Maksa Rajnharda. Tim „komadom o smrti bogatog čoveka“, koji je prerastao u ritual i relikt, otpočinje svaki Salcburški festival. Noseća metafora u Hofmanstalovom konceptu festivala bio je vizionarski projekt barokne kulture reprezentacije sjedinjen sa velikim svetskim pozorištem. Kroz spoj i preplet profanih i sakralnih linija Salcburga, ostvarila se barokna ideja „sveta kao pozornice“, odnosno „grada-pozornice“, čime je Salcburg postao svetska atrakcija. Salcburg je oduvek bio i defile „Who’s Who“ internacionalnih solista, pevača, orkestara, dramskih umetnika, režisera, scenografa. Na ritualnom vašaru taštine Salcburga, na kome je protagonist najpre shooting star, defiluju kraljevi, šefovi država, političari, američki milioneri, dive, ljubitelji seriozne muzike, poezije, pesnici, kritičari, ekscentričari, snobovi i dendiji. Kroz festivalski džet set metež takozvanog „kultur-turizma“ Salcburg je prenebregao provincijalnu ksenofobiju i izrastao u letnju kosmopolitsku kulturnu metropolu.

Ovogodišnji festival je stajao u znaku jubilarne godine – 200. godišnjice rođenja dvojice titana muzike – Đuzepe Verdija i Riharda Vagnera. Verdi je zastupljen operama „Don Carlo“, „Nabucco“, „Falstaff“ i „Jeanne d’Arc“, a Vagner „Die Meistersinger von Nürnberg“ i „Rienzi“. Intendant je pri ovom programskom izboru nastojao na izboru zvezda muzičkog pozorišta. Tako je ove godine režiser Verdijevog „Don Carla“ bio proslavljeni nemački režiser Peter Štajn u saradnji sa dirigentom Antonijem Papanom, finskim basom Mati Salminenom i tenorom Jonasom Kaufmanom. Dirigent Daniele Gatti i režiser Stefan Herheim su izveli Vagnerovu operu „Meistersinger von Nürnberg“, a Zubin Mehta je dirigovao Verdijevom poslednjom operom „Falstaff“. Kao jedina velika produkcija nove muzike bila je Harrison Birtwistles King-Arthur-opera „Gawain“. Inscenirao je Alvis Hermanis. Što se drame tiče, valja istaći da se je na ovogodišnjem festivalu izvedena premijera inscenacije Hofmanstalovog komada „Jedermann“ u režiji Juliana Croucha i Briana Mertesa sa minhenskom glumicom Brigitte Hobmeier kao „Bulšaft“ i kompletnim novim glumačkim timom. U kooperaciji sa bečkim Burgtheater izveden je Nestrojev komad „Lumpazivagabundus“ sa izvanrednim glumcem Nicholas Ofczarekom u režiji Matthias Hartmanna.

Na ovom mestu valja spomenuti i Šilerovu „Jovanku iz Orleana“, Šekspirov i Feliks Mendelsonov „San letnje noći“.