Kosmopolitski žagor velegrada

Dva monumentalna dela po svom značenju i otvorenosti ka svemu prošlom i budućem, lokalnog kolorita a opet tako internacionalnog daha, sa ozbiljnošću istorije u temeljima kroz koje ipak sa suncem u ideji probija napolje ona nenadmašna vedrina modernizma! Beogradska filharmonija sa maestrom Gabrijelom Felcom na čelu i u društvu prijatelja iz Hora Slovenačke filharmonije, te sa kvartetom solista – Sofi Klusman (sopran), Šarlote Kvat (mecosopran), Tomasom Paulom (tenor) i Markusom Ajheom (bariton) – izvela je za ovu izvanrednu priliku Poemu „Beograd“ za simfonijski orkestar (1951) Dragutina Gostuškog i nenadmašnu Devetu simfoniju (1824) Ludviga van Betovena. Otprilike vek i četvrt što deli ove kompozicije među sobom ispostavio se tako kao tek samo malecni komadić vremena u odnosu na svu onu večnost koju, svaka na svoj način, njih obe ispisuju za naredne i prošle naraštaje. Veoma uzbudljivo bilo je i samo osetiti tu neverovatnu vibraciju između Gostuškog i Betovena dok stoje jedan uz drugog i, na baš ovom mestu, u ovoj interpretaciji, pojačavaju uzajamno svoja nebrojena zvučna i čovekoljubiva dejstva.

Poema „Beograd“ u uvodu koncerta kompleksno je muzičko tkivo, a tako osvežavajuće za sluh. Ovo delo Dragutina Gostuškog upravo odiše talentom i širinom svog tvorca, vodeći nas u jednom srdačno ambicioznom tumačenju Beogradske filharmonije kroz smene raspoloženja koje u potpunosti precizno opisuju grad iz naslova – on je električan, trijumfalan, moćan u svojim zamasima, a opet delikatan i u sićušnim detaljima unikatan. Ima u ovoj simfonijskoj poemi i ultimativnih momenata a la Šostakovič, a opet toliko tipično beogradskog ‘fazona’ i žargona, modernog entuzijazma i one bezobrazne bezbrižnosti gradskog ‘frajerčine’ uporedo sa lepršavošću i nežnošću beogradskih devojaka i žena. Cela ova armija neponovljivih stanovnika što koračaju gradskim trotoarima našla je svoj glas ovde, donoseći kroz zvuke ‘filharmonijskih’ instrumenata onaj neponovljivi kosmopolitski žagor velegrada kakav Beograd u svojim najboljim izdanjima bespogovorno jeste. I biće!

A onda, Betovenova Deveta simfonija – šta reći, osim da nam je potrebnija nego ikad? U njoj je sadržan čitav jedan revolucionarni ustanak svega humanog za lepotu, za slobodu duha i gromkost osećanja, za onaj zagrljaj miliona što ga u svoj duh ima obavezu da primi svaki pripadnik ljudske rase što se čovekom zove. Previše patetično možda, u sred ovog gnusnog cinizma današnjice? Pa, kada čujete ovog Betovena u izvođenju Beogradske filharmonije, sa prvim stavom koji je čist rokenrol i genijalnost na delu, vatra i oluja dobrote, te sa onim drugim koji kao da je u sebi sjedinio svu onu muziku koja je bila i koja će tek da dođe – postajete svesni do koje mere je veličanstveni Ludvig Van video šta se sve već u zvuku i na svetu dogodilo i kako se sve može briljantno igrati sa tim uzorcima u slavu budućnosti i onog što još ni dana-današnjeg nismo u stanju da dokučimo. A, opet, u onom Adagio molto e cantabile koji sledi, postajemo instinktivno svesni da smo zaista zakoračili u raj muzike, uzimajući tek božanski predah pred konačno stupanje na nebesa oduševljenog čovekoljublja. Ništa tačnije i uzvišenije nije moglo biti izabrano za okončanje 50-og BEMUS-a. Svi komplimenti orkestru pre svega i njihovim gostima za ovaj vrhunski poduhvat.