Kostim treba da deluje kao da pripada određenom liku

Ona ga nalazi teško ranjenog u njihovoj porodičnoj kući i njih dvoje ostaju zarobljeni, jer se voda od poplava sve brže širi. Kako ostaje sve manje vremena da se pobegne od snažne oluje, Hejli i njen otac će otkriti da je voda koja nadolazi njihov najmanji problem.

Ovako glasi sinopsis filma „Plen“ (Crawl) u režiji Aleksandra Aje, jednog horora u stilu (i nadamo se da ovim nećemo otkriti previše) čuvene Spilbergove „Ajkule“.

Ali, ovaj film zaslužuje više od puke najave između ostalog i zato jer je sniman kod nas, tačnije, baš glavni grad glumi Floridu (deo sa poplavama, pogotovo u nekim krajevima grada, mogao bi se ispostaviti kao nešto vrlo moguće i u Beogradu), a deo ekipe koja je radila na njemu čine ovdašnji filmski poslenici na funkcijama: art director-a, Unit Production Managera, kostimografa, šminkera i Sound Mixera.

Smatrajući da rad jednog kostimografa u žanrovskom filmu može biti posebno važan i upečatljiv, odlučili smo se da razgovaramo sa autorkom kostima za „Plen“ Momirkom Bailović. Iza nje već stoji nekoliko drugih holivudski, takođe uglavnom žanrovskih filmova (Serbian Scars, Chernobyl Diaries, An Ordinary Man), kao i rad na domaćoj seriji takođe dugogodišnjeg holivudskog stanovnika Predraga Gage Antonijevića „Ubice moga oca“, te zavidna karijera u pozorištu („Ana Karenjina“ u Madlenianumu, „Halflajf“ u Ateljeu, „Sudbina jednog Čarlija“ u „Dušku Radoviću“, predstve „Prst“, „Brod za lutke“ SNP-a i druge).

U ovom filmu učestvuje još domaćih filmskih radnika, ali kako ste se baš vi odabrani za, u horor filmu, rekla bih posebno bitan, posao kostimografa? Da li su vas za to preporučili raniji radovi, da li ste posao dobili po pozivu ili kako to već ide?

– Prvi posao kostimografa na inostranom filmu sam dobila tako što je Anđelka Vlaisavljević, direktorka firme Work in Progress, kojoj sam zahvalna na toj prilici, preporučila da me uzmu u obzir i intevjuišu za film „Chernobyl diaries“. I tada, kao i svaki sledeći put, imala sam intervju sa rediteljem i producentima na kome smo detaljno pričali o mom prethodnom iskustvu, scenariju i mom viđenju kostima.

Aleksandar Aja, reditelj filma „Plen“ je na intervjuu detaljno prešao moj CV i pitao me za skoro svako iskustvo koje sam imala. Takođe je pogledao sve moje radove, skice i slike kostima. Za njega je kostim jako važan aspekt filma u čemu smo se složili već tada a i kasnije u samom procesu.

Kako izgleda sarađivati na jednoj holivudskoj i to izrazito žanrovskoj produkciji? Kolika je razlika u odnosu na nastajanje domaćeg filma, kakva je saradnja sa glumcima?

Razlika ima mnogo ali ono što ja vidim kao najveću jeste da je na ovakvim filmovima data velika važnost kostimu (koliko god jednostavan bio) ne samo u estetskom već i u značenjskom i funkcionalnom smislu.

Pošto dosta radim u pozorištu, sa domaćim glumcima, mogu reći da imam sjajna iskustva i sa jednima i drugima.

 Koliko je bilo teško i zahtevno u kostimu dočarati podneblje Floride, grada koga u ovom filmu ocigledno uspešno „igra“ Beograd?

– Moj tim i ja svakoj epohi i podneblju pristupamo jako studiozno sa dosta istraživanja (gledanje filmova, dokumetaraca, fotografija…) tako da za sada nismo imali problema da pre svega shvatimo a samim tim i dočaramo svaki ambijent koji nam je bio zadat. Čak je to bio deo izazova dočarati Floridu da izgleda što prirodnije i da deluje kao da je sa lakoćom postignuto.

Maska u horor filmu, specijalni efekti, lutke ili u novije vreme 3D animacije, stvarni i virtuelni prostor, na koji je način kostim u funkciji ovog žanra? Ima li prostora za kreaciju ili se morate pridržavati uputstva reditelja ili onoga što piše u scenariju i knjizi snimanja?

 To zavisi od scenarija, reditelja, itd. Svaki scenario nosi svoju vrstu izazova. U ovom filmu, na primer, s obzirom da se sve dešava u jednom danu i glumci nemaju promene kostima, naći taj jedan kostim koji je dovoljno uverljiv a opet i dovoljno „filmičan“ i zanimljiv je veliki deo izazova. Dosta smo radili na nakitu i detaljima koji su odličan a suptilan način da se pokaže karakter.

 Vidite li vi u Srbiji i njenim filmskim radnicima potencijal za snimanje skupih holivudskih projekta, te i način da tako što više ovdašnjih ljudi iz sveta filma bude angažovano ili smo još uvek daleko od „zlatnog doba“ Avala filma, na primer?

Srbija ima dobre filmske radnike i ja verujem da zaista imamo potencijala za velike filmove. Vrlo je značajno što već godinama Work in Progress sa filmovima na kojima radi daje priliku svima nama da učimo, napredujemo, stičemo profesionalnu sigurnost i samim tim budemo sve spremniji za projekte koji dolaze.

Četrdeset pari pantalona za glumicu

– Veliki značaj pridajem patinaži (to je postarivanje, prljanje, habanje kostima), obično se misli da je patinaža ključna kada je u pitanju epoha ili ratni filmovi ali ja smatram da je za savremeni film podjednako bitna jer kostimi treba da deluju nošeno a samim tim i uverljivo, da pripadaju određenom liku. Danima smo radili na tome da dobijemo izgled nošene crne majice, na primer, sa izbledelim printom, nebrojeno puta smo bledeli i opet farbali majicu kao i sam print.

S obzirom da je trebalo mnogo istih kostima (za svaku fazu u filmu i – početak sa čistim kostimom, pohabanost, rane, krv…), skoro svaki odevni komad je šiven, što u našoj radionici, što u proizvodnjama u Beogradu i unutrašnjosti. Samo za glumicu i njene dublerke smo napravili oko 40 pari pantalona. Svaka štampa na majicama je imala nekoliko verzija koje smo umnožili po odobrenju reditelja i produkcije. Svaki komad je posle pravljenja prosao kroz ruke patinera. Svaka faza, kao i svaka rana tj. rupa na kostimu je pažljivo rađena i testirana i odobrena od strane reditelja.

Činjenica da se film dešava u vodi je dala dodatnu težinu tako da smo svaki materijal i odevni komad testirali u vodi da vidimo kako se boja ponaša, kako se materijal ponaša, koliko se krv skida, itd. Naravno da je opet bilo iznenađenja jer se zbog hemikalija za pročišćavanje vode skidala boja sa tkanina više nego što smo predvideli, tako da smo skoro svaki dan iznova farbali majice za glavnog glumca.

Istražujući na internetu, pronašla sam specijalizovanu firmu u Engleskoj koja pravi ronilačka odela u boji kože koja su jako tanka i sa neupadljivim šavovima, koja se nose ispod kostima a da ne naruše izgled – opisuje svoje kompleksan i mukotrpan, a gotovo neprimetan posao Momirka Bailović.