Kraj jedne porodice, jedne zemlje i jedne epohe

Tokom pet epizoda, koje će biti emitovane od 29. marta do 2. aprila, u fokusu su poslednja 72 sata zajedničkog života članova porodice Milošević. Pod opsadom policije, novinara i demonstranata, porodica i njihovi prijatelji i saradnici, nalaze se u vili Mir na Dedinju, bez ikakve kontrole nad situacijom, a nepredvidive ljudske reakcije počinju da izlaze na površinu. Ova situacija bila je inspiracija reditelju i scenaristi Bojanu Vuletiću za dramsku interpretaciju stvarnih događaja, koji su prevazišli srpsku političku i društvenu javnost. On u razgovoru za Danas govori o seriji, odnosu koji danas imamo prema Slobodanu Miloševiću i njegovom hapšenju, kao i kako je taj događaj oblikovao naš sadašnji život.

* Kakav odnos ova država i narod imaju prema Slobodanu Miloševiću vidimo svakog 11. marta na dan njegove smrti, kada grob obilaze i ljudi iz aktuelne vlasti, i kada se govori o njegovim teškim danima u Hagu, ali se slabije prisećamo devedesetih, ratova, inflacije, sankcija i svega što je nosio period njegove vladavine. U međuvremenu se priča i o njegovom spomeniku, dok je Vidovdanski usud dobio na još većoj težini i njegovim izručenjem Hagu. Šta znači u jednom takvom trenutku prikazati seriju „Porodica“? I zašto je vama bilo važno da ispričate ovu priču?

– Ovde godine se navršava dvadeset godina od hapšenja Slobodana Miloševića i to i dalje predstavlja kontroverznu temu o kojoj se govori sa puno emocija. Dvadeset godina je dug period, a da li smo u međuvremenu kao društvo ipak dovoljno sazreli da danas možemo taj i slične događaje posmatrati sa distance je glavno pitanje. Svi smo skloni zaboravljanju i relativizaciji. Upravo je to jedan od razloga zašto je potrebno baviti se ovakvim temama.

* Da li smo danas svesni koliko je taj događaj koji se odigrao 1. aprila 2001. važan za naše društvo? Gde bismo danas bili da Slobodan Milošević nije bio uhapšen i izručen Hagu?

– U ovoj seriji se bavimo sudbinom jedne porodice koja je, slobodno možemo reći, uticala na živote mnogih porodica u ovoj zemlji, ali i u regionu. Ovo je priča o početku kraja jedne porodice, jedne zemlje i jedne epohe. To je nesumnjivo važan istorijski događaj koji je svakako promenio tok istorije na ovom našem podneblju.

* U kojoj meri ste se služili dostupnim podacima – činjenicama, snimcima, svedočenjima, a koliko je reč o dramskoj interpretaciji događaja? Čini se da je dosta toga poznato o ovom događaju, a da li je zaista tako?

– Naša serija je jedna umetnička interpretacija i autorsko viđenje celog događaja. To nije dokumentarna serija, već fikcija, jedan mogući pogled na taj događaj. Mnogo toga je već rečeno i napisano na tu temu, tako da je istraživački deo rada, na osnovu informacija dostupnih javnosti, bio sasvim dovoljan da se napravi dramska struktura, dovoljno uzbudljiva i intrigantna. Dakle, u pitanju je kombinacija rekonstrukcije na osnovu informacija dostupnih javnosti: intervjua, svedočenja, snimaka iz tog vremena, novinskih članka i pojedinih izmišljenih likova i situacija.

* Rekli ste da se ova priča ne bavi toliko politikom koliko ljudskim sudbinama. Šta se dešava među članovima porodice Milošević u tom periodu od 72 sata? Šta ona otkriva o njihovim pravim ličnostima, osobinama, karakterima?

– Ovde je akcenat pre svega stavljen, baš kako naziv i kaže, na porodicu. Svi smo bili svedoci šta se dešavalo ispred kuće, na ulici, u tadašnjoj vlasti Srbije i SR Jugoslavije, ali niko od nas građana ne zna šta je radila porodica ta 72 sata. Kako je sve izgledalo u toj kući: Da li su plakali? Da li su se plašili? Da li su prkosili? Da li su se pitali ko je sa njima, a ko ih je izdao? Poslednji zajednički trenuci koje će ova porodica doživeti na slobodi i trenutak opsade vile u kojoj žive predstavljaju metaforu i tragediju ne samo njih samih, već i cele zemlje i naroda. Međutim, ova serija prevazilazi politiku i bavi se ljudskim sudbinama svih onih koji nikada nisu verovali da se ovako nešto može desiti i koji onda reaguju nepredvidivo, instiktivno i ljudski.

* Kažete da je serija prikaz tragedije te porodice ali i tragedije našeg društva. Šta zapravo saznajemo u iz tog kratkog vremenskog perioda od tri dana o celoj deceniji pre toga, koje nas je generacijama obeležila?

– Ono što je zanimljivo, da se kroz ovaj događaj u stvari mogu jasno sagledati svi mehanizmi koje je Milošević koristio tokom svoje desetogodišnje vladavine. Spletom apsurdnih odluka i još apsurdnijih okolnosti on je sebe doveo u bezizlaznu situaciju koja ima sve elemente klasične talačke krize. I to je najzanimljivije od svega. Simbolički, čitav njegov način vladanja se ogleda u ta 72 sata. I tu se postavlja najzanimljivije pitanje – kako se izvući iz svega, da li pristati na sve ili rizikovati živote?

* U trejleru i na fotografijama iz serije Slobodan Milošević prikazuje se samo s leđa. Ne znamo još kako je u samoj seriji, ali me zanima kako je izgledao vaš proces razmišljanja o tome kako prikazati takvog čoveka, sa svim kompleksnostima koje on nosi, i kroz priču i radnju, ali i kamerom, montažom…?

– U svakom filmu ili seriji nisu samo glumci ti koji prenose utisak o nekom liku. Kostim, šminka, scenografija, direktor fotografije, montaža, muzika, sve su to elemeti koji zajedno rade u stvaranju određene slike o junaku. Stoga je čitav umetnički proces i rad na tim likovima bio veliki izazov, jer je bilo najvažnije ne skliznuti u kliše ili karikaturu i ostati verodostojan, koliko je to moguće.

* Sličan problem nedavno je imala i Jasmila Žbanić sa prikazivanjem Ratka Mladića u filmu „Quo vadis, Aida?“. Ovo pominjem i zato što je i tu reč o osobi koju ili mitologizuju ili satanizuju, a trebalo je predstaviti čoveka od krvi i mesa, ali i zato što obe uloge tumači Boris Isaković. Zašto je vama bilo važno da baš on igra Slobodana Miloševića? Šta to može Isaković što možda drugi glumci ne mogu, barem kad je reč o ovako zahtevnim likovima?

– Za ovako kompleksnu ulogu potrebno je imati dovoljno hrabrosti, ali i širine ne bi li se iskreno „branio“ svaki motiv koji ovako kontraverzni lik nosi. Uverljivost i autentičnost se pravi iznutra, ulaskom u dušu takvih junaka. Dugačke probe, biografije, snimci, sve je to pomagalo da se pronađu unutrašnji kodovi tih ljudi. Maska koju je Boris nosio je samo dodatno povećavala samopouzdanje, ali bez unutrašnjeg povezivanja nije moguće napraviti verodostojnu interpretaciju. Zbog svega toga Boris Isaković je svakako jedan od najboljih glumaca ne samo kod nas i u regionu već i šire.

* Kad je reč o istorijskim događajima, uvek je zanimljivo kako se biraju glumci za te likove. Čime ste se vodili prilikom odabira Mire i Marije Milošević, tačnije Mirjane Karanović, sa kojom ste radili na filmu „Rekvijem za gospođu J“, i Tijane Marković, ali i drugih glumaca? Uliks Fehmiu je \inđić, Svetozar Cvetković Koštunica, Milan Marić Čeda Jovanović…

– Potrebna je velika hrabrost, otvorenost i odgovornost prihvatiti da igraš javne ličnosti. Fizička sličnost nije bila presudna, već pre svega prihvatanje ideje koju ti likovi nose. Potrebno je verovatni u ideje lika koji tumačiš, bez obzira koliko su te ideje suprotne tvom biću. Nekada je ta suprotnost upravo podstrek da se uđe u dušu još dublje. To su sve vrhunski glumci koji „brane“ svoje likove – do kraja, čak i kada su ovako kontroverzne ličnosti u pitanju. To je bio najvažniji kriterijum i naravno želja i hrabrost glumaca da učestvuju u ovakvom projektu na čemu sam im neizmerno zahvalan.

* Istorijski događaji su uvek pipav teren kada se prenose na film ili televiziju, posebno kada je o ovako kontroverznoj temi reč. Kakve reakcije u tom smislu očekujete? Na šta ste spremni od 29. marta?

– Ova serija nije nastala da bi se nečije mišljenje o tom događaju menjalo ili potvrđivalo, već pre svega da mladi ljudi, koji nisu bili svedoci tog vremena i koji ne znaju ništa o događajima koji su promenili tok istorije na ovom našem podneblju, steknu određenu sliku ili bar budu podstaknuti da dalje sami istražuju. Siguran sam da će biti različitih reakcija, ali je to uobičajeno svuda u svetu. Ako se toliko poredimo sa svetom i najrazvijenijim državama, mislim da je i u umetnosti došlo vreme da se rade projekti koji se u drugim zemljama rade odavno. To bi bio još jedan dokaz da smo kao društvo sazreli.

* Sumnja u to šta je istina a šta laž i kako je manipulacija postala normalni deo naše komunikacije tema je i vašeg novog filma „Bela nedelja“. O čemu se tačno radi? I dokle ste stigli sa realizacijom?

– „Bela nedelja“ je savremena psihološka drama, koja se bavi jednom aktuelnom, savremenom društvenom temom: temom pretvaranja laži u istinu. Živimo u vremenima u kojima više nismo sigurni šta je istina, a šta laž. Da li nas lažu mediji, društvene mreže, političari ili rođeno dete? I to se odnosi na sve. Od globalnih vesti koje utiču na milione ljudi do običnog svakodnevnog života. U takvom sistemu vrednosti osnovna svojstva dobra i zla teško je razdvojiti. To je globalni fenomen zbog koga države ratuju, uzbunjivače hapse, a novinare ubijaju. Mislim da je, pored korone, to jedna od trenutno najvećih bolesti savremenog društva.