Kraj jednog romana

Berlin je u to vreme pokrenuo emisiju na radiju u kojoj je pozivao slušaoce da ispričaju neku svoju priču iz Građanskog rata.

Među prvima se javila jedna žena: imala je nešto više od četrdeset godina i zvala se Delija Kabrera; pozvala je da bi ispričala priču o svom dedi, Antoniju Kabreri.

Priča glasi ovako:

„Osamnaestog jula 1936. Kabrera je bio socijalistički predsednik opštine Ibaernando, sela u okrugu Truhiljo, u provinciji Kaseres. Samo mesec dana kasnije vojne trupe iz Afrike pod zapovedništvom generala Franka stigle su tamo, pošto su prethodno prešle Gibraltarski moreuz zahvaljujući nacističkoj avijaciji i pošto su pregazile stotine kilometara i čitava sela i gradove, ostavljajući za sobom trag u vidu hiljada leševa. Selo je palo u ruke pobunjenika nekoliko dana posle podizanja ustanka, tako da su Frankovi vojnici dočekani sa oduševljenjem i, nakon što su se snabdeli životnim namirnicama i malo odmorili, poveli su sa sobom nekolicinu falangista iz sela i primorali neke republikance i simpatizere ili pripadnike levičarskih partija da se priključe njihovim redovima radi obavljanja intendantskih poslova. Jedan od tih republikanaca bio je Antonio Kabrera, koji je ostatak rata proveo kao redov u vojsci svojih neprijatelja. On u to vreme više nije bio mlad, ali je bio snažan, što mu je pomoglo da preživi tri godine neljudskih marševa po celoj mapi Španije. Konačni poraz Republike dočekao ga je u mestu Talavera da la Reina, na jedva 150 kilometara od njegovog sela; potpuno su ga razrešili dalje vojne obaveze i dozvolili mu da se vrati kući, zbog čega je nekoliko dana lutao u potrazi za prevozom do kuće, sve dok jednog jutra nije slučajno sreo zemljaka iz Ibaernanda. Dva muškarca su porazgovarala. Zemljak je rekao Kabreri da sledećeg dana kamion s vojnicima kreće ka zoni Ibaernanda, i Kabrera ga je pitao ima li mesta i za njega. ‘Ne znam’, odgovorio mu je zemljak, ali mu je rekao da se na određenom mestu pojavi u određeno vreme. Kada se sledećeg dana pojavio na dogovorenom mestu i u dogovoreno vreme, Kabrera se uverio da je kamion dupke pun vojnika euforičnih zbog pobede.

„Početak putovanja protekao je bez ikakvih iznenađenja, ali kako se bližio povratak, trijumfalna euforija vojnika pretvarala se u pijanku a pijanka u svađalačko hvalisanje koje je pronašlo savršenu žrtvu: oni koji su poznavali Kabreru otkrili su ostalima da je bio republikanac i socijalista i predsednik opštine u njihovom selu, rugali su mu se, vređali ga, prisiljavali ga da slavi pobedu, prisiljavali ga da peva Licem ka suncu, prisiljavali ga da pije sve dok se nije napio. Na kraju, kada su bili na domak mosta preko reke Taho, neki vojnici odlučili su da bace Kabreru preko mosta. Užasnut, Kabrera je pomislio da će umreti, i činilo mu se nepravednim ili smešnim ili besmislenim da ga snađe takva sudbina pošto je izvukao živu glavu tokom tri ratne godine. Tada je, dok je kamion stupao na most i on osećao gomilu zverskih ruku kako ga dižu u vazduh, čuo iza leđa pitanje: ‘Šta to hoćete da uradite?’ Kabrera je prepoznao glas; bio je to glas njegovog zemljaka Paka koji je odmah dodao: ‘Ovom čoveku smo rekli da ćemo ga dovesti kući, i to ćemo i da uradimo.’

„Tu se sve završilo: vojnici su pustili Kabreru i on je živ i zdrav stigao u svoje selo.

„To je bilo sve: sve što je Delija Kabrera ispričala Fernandu Berlinu. Dobro, ne sve. Kada je završila priču, Delija je dodala: ‘Čovek koji je spasao život mom dedi zvao se Fransisko Serkas, svi su ga zvali Pako i on je bio deda po ocu Havijera Serkasa, autora Salaminskih vojnika.'“

Prevod sa španskog: Biljana Isailović

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih španskih i evropskih pisaca. Njegov roman „Kralj senki“ objavljen je nedavno na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs