„Radio sam u institucionalnim pozorištima i shvatio da su postala fabrike, tako da sam imao sve manje ličnog izazova. Želja mi je bila da napravim utopijsko mesto, gde ću moći sebi da dopustim istraživanje zajedno sa ljudima sličnih stavova koji se usuđuju da naprave i lošu predstavu. Nije nam cilj komercijalni teatar. To je najlakše uraditi, jer svi znamo recept za predstavu koja će biti dopadljiva i neće provocirati malograđansku publiku – kaže za Danas Robert Valtl, glumac, producent i direktor ljubljanskog Mini teatra.
Taj teatar je, sa Scenom Gorica i Teatrom ITD iz Zagreba, produciralo satirični i scenski spektakl „Kiklop“ (Euripod/Ivica Buljan), koji je izazvao pravu medijsku buru u Hrvatskoj, ali i podelio publiku na upravo završenom 16. jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu. Scene surovog primitivizma, polunagih i nagih glumaca, plesača i članova riječkog benda „Let 3“, od koji je jedan na svojoj muškosti držao fotografiju Jadranke Kosor, hrvatske premijerke, „izbacile“ su pedesetak gledalaca sa predstave. Međutim, podršku takvoj pozorišnoj estetici i porukama, pružio je „ostatak“ publike koju je činilo više od 500 gledalaca.
Predstava je, podseća Valtl, nastala kao odgovor na političku smenu Senke Bulić, veoma uspešne direktorke Scene Gorica, a priča o Kiklopu, glavnom junaku koji gazi po knjigama i kompletnoj kulturi i čije je jedino zadovoljstvo pun stomak, eksplicitna je politička poruka o potrebi bunta protiv primitivizma, provincijalizma, kvazidemokratije i lažnih moralista.
Valtl je, sa Ivicom Buljanom, režiserom i dramaturgom, 1999. godine osnovao Mini teatar u Ljubljani, koji osim dečjih predstava, promoviše i postdramski repertoar, a pre dve godine uspeli su da izgrade i pozorišnu zgradu.
Kako ste se uopšte usudili da u vreme krize i besparice osnivate pozorište?
– Odgovor je u rečenici koju je izrekao Frano Mašković, glumac, koji igra u „Kiklopu“, a ona glasi – Ako nisi revolucionar, a skrivaš se iza drugih, nemaš pravo da govoriš o stvarima koje ne valjaju. Sagradili smo svoj prostor u kome smo igrali 500 predstava, a prošle godine imali osam premijera. Princip Mini teatra je ekskluzivni repertoar, koji je i popularan, jer bez publike pozorište ne vredi. Pozorište nije pitanje godina, nego glave. Može neko imati 20 godina i može biti revoltiran golotinjom na pozornici, a neko može da ima 90 godina i da bude apsolutno otvorenog uma.
Da li ste u osnivanju Mini teatra imali podršku države?
– U početku je bila veoma slaba i bilo nam je veoma teško, ali poslednjih pet-šest godina imamo finansijsku podršku za naše programe. Sa Ministarstvom kulture Slovenije imamo četvorogodišnji, a sa gradom Ljubljanom trogodišnji ugovor. Prošle godine imali smo osam premijera, a sa dobijenim novcem mogli smo da napravimo samo tri, ali dobili smo veliki novac iz evropskih fondova za naše projekte koji nam je mnogo pomogao. Izgradnja pozorišta koštala je 1,5 miliona evra i nismo dobili nijedan evro od države i grada, ali podrška je usledila od Vlade Norveške. Sav privatni novac koji smo imali Ivica Buljan i ja uložili smo u pozorište, a deo smo obezbedili od sponzora.
Koje predstave se igraju u Mini teatru?
– Obnovili smo našu prvu predstavu iz 2000. godine – „Noć zaustavljena na ivici šume“, Bernar-Mari Koltesa, koja beleži veće uspehe nego pre. Tu je i praizvedba Koltesovog teksta „Dan ubistva u priči o Hamletu“, ali i „Medeja material“ i „Kvartet“, Hajnera Milera. Uradili smo i „Sneguljicu za odrasle“, koja je imala uspešne nastupe na internacionalnim festivalima, poput sarajevskog MESS-a, ali festivala u Varšavi, Južnoj Americi i drugde. Naše pozorište je prepoznatljivo po postdramskom teatru, manje poznatim tekstovima i autorima 20. veka. Predstava „Bartlbi pisar“, Hermana Melvila, koju je režirao mladi srpski i sjajni reditelj Miloš Lolić, dobila je četiri nagrade na slovenačkom nacionalnom pozorišnom festivalu „Borštnikovi susreti“ i proglašena je za najbolju predstavu. Najnoviji komad „Splendid“, Žana Ženea, režirala je Seka Bulić, i on, u smislu izvođačke energije i ljubavi prema teatru, korespondira sa „Kiklopom“.
Kad smo kod „Kiklopa“, da li je sve to što ste želeli da nam saopštite sa scene bilo moguće učiniti manje brutalno i ne tako sirovo, gotovo napadački, na šta su neki gledaoci reagovali napuštanjem predstave?
– Ljudima koji su napustili predstavu ništa se ne može zameriti, jer nemamo svi istu estetiku i stav o tome šta bi pozorište trebalo da bude. Ipak, mislim da je prevaziđen koncept malograđanskog pozorišta iz 19. veka. Kad na scenu postavljamo opšte poznatu priču, kao autori nemamo pravo da je samo još jednom prepričamo. To je smrt pozorišta. Mnogo je bolje otići u biblioteku, uzeti i pročitati knjigu.
Najbolji „Otac na službenom putu“
Pobednica 16. Jugoslovenskog pozorišnog festivala je predstava po tekstu Abdulaha Sidrana „Otac na službenom putu“ u režiji Olivera Frljića, a u izvođenju Ateljea 212. Osim Ardaliona za najbolju predstavu, „Otac na službenom putu“ je nagrađen i za režiju, kao i za najbolju mušku ulogu, koju tumači Đuza Stojiljković, i najbolju mladu glumicu, odnosno Hanu Selimović. Ardalion za najbolju glumicu ponela je Anita Mančić za ulogu Nadežde u komadu „Nije smrt biciklo(da ti ga ukradu)“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Ardalion za epizodnu ulogu pripao je Sandri Ljubojević za ulogu ćerke u predstavi „Radnička hronika“ Narodnog pozorišta Republike Srpske i Sterijinog pozorja. Predstava „Kiklop“ je nagrađena s dva Ardaliona: za najbolju scenografiju, koji je poneo Ivan Fijolić, i za najbolju kostimografiju, koji je ponela Ana Savić Gecan. Specijalni Ardalion za neki od elemenata predstave koji nije obuhvaćen prethodnim nagradama žiri je dodelio predstavi „Kad sam bio mrtav“ za autentičan scenski izraz. Žiri za dodelu nagrada činili su: Dejan Mijač, predsednik, i Josif Tatić, Maja Stevanović, Helena Braut i Radivoje Dinulović.
Realni život
– Ležernost u pozorištu kojoj se prepustimo i ne želimo da nas išta isprovocira ili da nas ikakva emocija previše pogodi, jer smo naučeni na današnje instant društvo i pomamu za novcem i lakim uspehom, ne oslikava realni život. Zbog toga su predstave koje iritiraju do te mere da ih ljudi napuštaju mnogo bolje od onih tokom kojih ljudi spavaju, jer su im dosadne, i na kraju aplaudiraju. Mislim da u „Kiklopu“ ipak postoji mera u provokaciji, ali naravno da se takva estetika svima ne može dopasti, jer ona provocira upravo taj malograđanski koncept teatra na koji smo navikli već 150 godina.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
